Утичу ли греси предака данашње генерације

Понекада се може чути мишљење да деца тобож носе казну од Бога ради греха родитеља или грехова предака, уопште, ради греха претходних покољења. Ово мишљење може да буде праћено позивањем на Писмо Старог Завета где се, на пример, у књизи Бројева Бог описује речима ‘не правда кривога, него походи безакоње отачко на синовима до трећег и четвртог колена’ (4. Мојс. 14:18). Међутим, како објашњава Преподобни Јефрем Сирин ово се тиче оних случајева када деца и потомци лично саучествују, добровољно саучествују у греху предака, понављајући га. Он пише: ‘Бог, по Свом дуготрпљењу, трпи човека лукавог и сина његовог и унука његовог, али ако се они не покају, шаље казну на главу четвртог, чим буде у лукавству свом сличан оцима својим’. То јест, безакоње отаца које се наставља у деци, кажњава се тиме што се такав род пресеца. И у другој књизи Старог Завета је написано: ‘Јер сам Ја Бог ревнитељ, Који походим грехе отачке на синовима до трећег и до четвртог колена, оних који мрзе на Мене‘ (2 Мојс. 20:5). То јест, ако у неком роду четири покољења заредом мрзе Бога, онда тај род добија озбиљну казну. Блажени Теодорит Кирски говори: ‘Није случајно додато ‘оних који мрзе на Мене’, то јест, дуготрпељив сам Ја према оцима који су учинили грех, дуготрпељив и према синовима, али ако унуци и праунуци ревнују у лукавству отаца и предака, онда ћу послати казну’. Јудеји су временом почели неправилно да схватају ове речи, сматрајући да тобож Бог кажњава чак праведног, побожног човека због грехова његовог оца или деде, прадеде кога чак није ни видео својим очима. Одатле су следила два лажна закључка. Први, да је Бог неправедан. А други лажни закључак, да ако је нека казна дошла на мене, то онда није због тога што сам ја учинио грех, не зато што са мном нешто није како треба, већ ја то просто трпим и страдам за грех својих предака. Ја као да сам невина жртва у овој ситуацији. Како пише Свети Кирил Александријски: ‘Јудејски народ је неправилно схватао ово и мислио је да је Бог толико суров и неумољив, да тако дуго чува гнев да кривицу отаца шаље на децу њихове деце. Објављујући то, они су говорили: ‘Оци једоше кисело грожђе, а синовима трну зуби’. ’То јест, они су смислили такву изреку. И изобличавајући такву заблуду, Бог устима Пророка Језекиља говори: Шта хоћете ви који говорите причу о земљи Израиљевој говорећи: ‘Оци једоше кисело грожђе, а синовима трну зуби’? Гле, све су душе Моје, како душа очева тако и душа синовљева Моја је, која душа згреши она ће погинути… Али говорите: Зашто да не носи син безакоње очево? Јер син чини суд и правду, све уредбе Моје држи и извршује; доиста ће живети. Која душа згреши она ће умрети, син неће носити безакоње очево нити ће отац носити безакоње синовљево; на праведнику ће бити правда његова, а на безбожнику ће бити безбожност његова… Судићу вам свакоме по путевима његовима, говори Господ.’ (Јез:18:2-30) А кроз Пророка Јеремију, Он је рекао: ‘У те дане неће се више говорити: Оци једоше кисело грожђе, а синовима трну зуби. Него ће сваки за своје грехе погинути; ко год једе кисело грожђе, томе ће зуби трнути’. (Јер. 31: 29-30) То јест, човек није одговоран пред Богом за грехе предака. И како Свети Кирил Александријски објашњава: ‘Па и како би Господ био дуготрпељив и многомилостив, када не би праштао грехе и не би чистио кривца, већ простирао своје негодовање на треће и четврто покољење? Дакле, какав је ту смисао? Бог је дуготрпељив и не подвргава истог тренутка казни оне који су учинили грех, већ одлаже и до другог покољења да би било могуће да се кајање појави у њему, које би пресекло Његов гнев. Међутим, ако се то не догоди, и треће и четврто покољење која су настала из првог, буду предани тим истим или чак и горим пороцима, покажу се као подражаваоци безбожности предака, онда тада и једино тада, Бог на крају шаље казну, показајући том роду већ довољно дуготрпљења за претходна безакоња.’ Треба се сетити места из Јеванђеља када су Апостоли видели на улици човека слепог од рођења и питали Господа да ли се због својих греха или греха предака он родио таквим. И Господ је рекао: не, ни за своје грехе, ни за грехе предака, већ да се на њему јави слава Божија, а затим га је исцелио (Јн. 9:2-3). Тако да је горепоменуто мишљење погрешно, није сагласно са црквеним учењем. Бог је праведан и сваког кажњава за његов сопствени грех. Али наравно, то не укида неке природне ствари када говоримо не о казни за децу од Бога због греха предака, већ о последицама донетих одлука од стране предака на њихове потомке. На пример, један човек је рецимо живео у престоници, оженио се, а затим је заједно са женом донео одлуку да пређе у село и тамо су се на селу родила њихова деца. Ова деца носе последице одлуке својих родитеља. Управо у томе што су се родила не у престоници, већ у селу. Међутим, то није казна од Бога, иако им се можда, рецимо и не допада када порасту, можда ће због тога бити незадовољни, али то није казна од Бога, већ последица одлука које су донели њихови родитељи. И последице ових одлука, између осталог и негативне, могу наравно да утичу на децу, међутим, ово су потпуно јасне и очигледне ствари. Ако говоримо о ономе што се управо са духовне стране сматра казном, онда се ту казна невиног за туђе грехе не дешава. Бог не шаље на нас кривицу других људи. Свако одговара за свој грех пред Богом. Извор: imanade.org