Шта је еко-анксиозност?

Еколошка анксиозност јавља се као последица замишљања будуће „еколошке катастрофе”, то јест бројних негативних промена за које се верује да ће донети климатске промене.

Анксиозност је једно од осећања које људи не разумеју баш најбоље. На пример, трема је осећање које доживљавамо када смо пред неком одређеном ситуацијом за коју процењујемо да је угрожавајућа јер се за њу нисмо довољно припремили. Међутим, анксиозност је страх пред неодређеном ситуацијом, тачније пред целокупном животном ситуацијом за коју процењујемо да нас превазилази, да нисмо сигурни да с њом можемо да изађемо на крај. Овакво осећање може бити сасвим разумно када је наша процена тачна, било да смо се ми променили (разболели, остарили, итд.), било да се свет у којем живом променио. Али када је анксиозност резултат наше ирационалне процене, она тада постаје патолошко осећање.

Сваки човек има потребу за сигурношћу која је повезана са стабилношћу света, с уверењем да ће наш свет бити сутра исти као што је био јуче и данас. Да би се дете правилно развијало мора да има доживљај сигурности да ће мама бити ту и сутра и „заувек”, да га неће напустити, да неће умрети. Када неко не верује да ће свет остати исти, тада постаје анксиозан.

Сведоци смо да се током једног људског живота свет значајно мења, да настају велике климатске промене на планети. На половима и глечерима се топи лед, ниво океана се диже, дивљају шумски пожари, урагани су све снажнији, појављују се суше и неки предели се претварају у пустиње, просечна годишња температура расте, региструје се све више астероида који су „промашили” Земљу… Бројни су показатељи да се клима, несумњиво, мења.

Све то доводи до губитка сигурности у стабилност света и настанка непријатних осећања. Када замишљају будућност, многи су забринути и уплашени. Родитељи се плаше у каквом ће свету живети њихова деца, а тај страх деле деца и млади. Што је замишљање будућности катастрофичније, то су страх, забринутост и анксиозност снажнији.

Еколошка анксиозност или еко-анксиозност јавља се као последица замишљања будуће „еколошке катастрофе”, то јест бројних негативних промена за које се верује да ће донети климатске промене. Управо због тога што је све већи број људи, поготово деце и младих који имају ову врсту анксиозности, она је добила име.

Док су забринутост и еко-анксиозност само емотивне реакције људи који размишљају о овој теми, све је више оних које преокупирају ови ментални садржаји, тако да се код њих говори о „еколошком анксиозном поремећају”. Ова дијагноза која још није шире прихваћена, односи се на оне којима еко-анксиозност омета свакодневно живљење. То су људи који су преплављени паралишућим осећањем анксиозности која некада може бити изражена као панични напад, они се осећају беспомоћно пред „вишом силом”, и када гледају у катастрофичну будућност губе смисао живота, пате од несанице и ноћних мора, постају депресивни. За њих се развијају „еко-терапије” које им помажу да енергију својих емоција усмере у „еко-активизам”.

Иако је у науци добро познато да је наша планета динамичан систем чије температура и клима у највећој мери зависе од променљиве сунчеве активности, удаљености од сунца, нагнутости земљине осе итд., што је својим математичким прорачунима доказао наш генијални Милутин Миланковић, све је присутније окривљавање људи као узрочника климатских промена. Због тога је све више еко-анксиозних који престају да једу месо или се одлучују да не рађају како би смањили притисак на ресурсе планете.

У својим препорукама Америчка психолошка асоцијација предлаже да се еко-анксиозност смањује ширењем идеје да су људи, појединачни и као врста, веома отпорни и адаптивни, способни да се заштите, прилагоде; подстицањем вере у будућност и оптимизма; изградњом и неговањем разумних пракси очувања околине; као и подстицањем осећања припадности породици, култури, месту живљења и широј заједници.

politika.rs