Шта је синхедонија?

Шта је синхедонија?

Тако се назива осећање које неко има јер је друга особа срећна и задовољна, али људи се много више поистовећују с неким ко је доживео нешто негативно, него позитивно.

На питање како људи реагују на туђу срећу, нема универзалног одговора. Међутим, управо то како неко реагује на срећу другог човека показује његов однос према том другом. Како реагују пријатељи? Њима је драго што је други срећан, тако да и они деле његову срећу. Како реагују непријатељи? Њима је криво што је други срећан и добијају жељу да неким својим поступком покваре срећу другога. Како реагују они који нису ни пријатељи ни непријатељи? Они су по правилу равнодушни према туђој срећи.

Када је неко срећан зато што је неко други срећан, у питању је једна врста саосећања за коју не постоји реч у нашем језику. Када се с другим саосећа у некој његовој несрећи због које други пати, тада постоје речи као што су „сажаљење”, „саучешће”, „самилост” и сличне. Међутим, када се саосећа у позитивном догађају због којег се други осећа задовољно и срећно, тада недостаје реч.

Највише је незаинтересованих

Постојање речи за неку појаву веома је важно јер када постоји реч, онда је појава друштвено препозната као важна. На пример, често се дешава да деца прво чују неку реч, а онда желе да знају њено значење. Ако нема речи, онда свака нова генерација, тачније појединци из генерације, морају сами да открију да нека специфична појава постоји. Како је саосећање у туђој срећи веома важно у друштвеном смислу, што ћемо видети касније, онда ова појава заслужује своју реч. Предложено је да се ова врста саосећања назове синхедонија. То је кованица од грч. syn, са, заједно, и hedone, задовољство, срећа, ужитак. У том смислу синхедонију би могли превести као „сасрећу”.

Ако се вратимо на почетак нашег текста и замислимо да је човек који изражава срећу окружен стотином људи, можемо се запитати колико ће њих реаговати на неки од три описана начина. Претпостављамо да ће десетак људи реаговати саосећајно, то јест синхедонично; да ће дупло више реаговати антипатијом; а да ће далеко највећи број људи бити потпуно незаинтересован. Синхедонично ће реаговати мали број људи који су му блиски и који га воле: чланови породице и прави пријатељи. Ако је претпоставка да ће у социјалном пољу бити дупло више оних којима је криво што је дати појединац срећан, онда друштвене силе нису наклоњене нечијем изражавању среће. Због тога је познати психолог Џордан Питерсон упозорио: „Будите пажљиви с ким ћете делити своје добре вести.”

Наравно све ово важи за обичног човека, а не за неку популарну јавну личност, на пример, Новака Ђоковића, у чијим победама синхедонично учествује велики део нације.

Ако упоредимо срећу и несрећу, то јест ако се запитамо како би реаговало стотину људи на појединца који изражава снажну патњу, статистика би се значајно променила. Било би много више оних који би саосећали у његовом болу, а много мање оних који би реаговали антипатијом радујући се његовој несрећи. Ову разлику објашњавамо тиме што се људи много више поистовећују с неким ко је доживео нешто негативно, него с особом која је доживела нешто позитивно.

Ако је све ово тачно, онда живимо у друштву у којем особа која је жртва и која трпи неки психички бол добија много више социјалне пажње и стимулације, него особа која је победник, која је срећна што је у нечему успела. То би значило да постоје друштвене силе које дестимулишу колективну „срећност”, а подстичу „несрећност”.

Туђа срећа изазива завист

На туђу срећу се често гледа попреко. Када је неко срећан у окружењу у којем је много несрећних људи, тада се на његово изражавање среће гледа као на провокацију. Многи на туђу срећу реагују осећањем зависти, јер туђу срећу тумаче као поруку срећне особе да је боља од њих. Због тога се покрећу друштвене силе које поравнавају ову „аномалију”. Резултат је да је заједница далеко мање срећна него што би могла да буде.

Синхедонија није само реактивна, у смислу да неко само реагује на осећање задовољства и среће других људи. Када некога волимо, тада нам није свеједно како се та особа осећа. Желимо да се осећа пријатно, а не желимо да се осећа непријатно. Зато се проактивна синхедонија састоји у томе да чинимо нешто за друге због чега ће се осетити пријатно и срећно. Породице, везе и пријатељства су одлично место за увежбавање синхедоније. Када се неко труди да у комуникацији с особама које не познаје код њих изазове пријатна осећања, тада синхедонију поставља као друштвени принцип. Нема срећне заједнице без синхедоније.

Зоран Миливојевић

politika.rs