Једина кост која је скелетни доказ распећа

Распеће је представљало једну од најстрашнијих смртних казни спровођених од Асирије и Вавилоније, преко Персије, Феникије и феничанске колоније Картагине, до Грчке и Рима.

Једина кост која је скелетни  доказ распећа

Распеће је представљало једну од најстрашнијих смртних казни спровођених од Асирије и Вавилоније, преко Персије, Феникије и феничанске колоније Картагине, до Грчке и Рима. Јосиф Флавије, један од вођа Јудејског устанка, а доцније историчар који је описао последње дане Јерусалима под опсадом римских трупа сведочио је да је у то време око опседнутог Јерусалима била шума крстова тако да више није било дрвета за израду нових крстова, нити довољно крстова за нове осуђенике. Немачки научници су 60-тих година покушали да направе „експериментално распеће“, али је експеримент прекинут после само 30 минута... Ипак, какви су материјални остаци непосредно повезани са овом казном? Кристина Килгров нам открива да је ово једина кост која је скелетни  доказ распећа.

Римљани су практиковали распеће - дословно, „причвршћено за крст“ - готово током читавог миленијума. То је био јавни, болан и спор облик погубљења и коришћен је као начин да се одврате будући злочини и понизи умирућа особа. Будући да је та казна извршена над хиљадама људи кроз које су били пробијени клинови очекивано је да постоје скелетни докази о распећу.  Постоји, међутим, само један једини коштани пример римског распећа, а и он је још увек предмет оштрих научних дебата. Изгледа да распеће потиче из Персије, али да су га Римљани модификовали давши му форму каква је нама данас најпрепознатљивија тзв. crux immissa (слично хришћанском крсту) и crux commissa (крст у облику слова "Т"). У оба случаја крст се састоји од усправног стуба и пречке. Уопштено, прво је усправни стуб постављан у земљу. Жртва би затим била везивана и прикована за пречку која би се затим подизала и повезивала са усправним стубом. Изнад главе распетог обично се стављао натпис којим је навођен његов злочин. Понекад би жртве добијале ослонац за ноге. Међутим, Сенеја, римски философ, 40. год. хр. ере је писао "тамо видим крстове, али не само једне врсте, већ израђене на различите начине: неки имају своје главе својих жртава спуштене ка земљи, неки набијају на колац интимне делове, други пружају руке."
Уколико је распеће укључивало клинове, они су били дуги и четвртасти (око 15 см дуги и 1 см дебели) и пробијани су кроз зглобове шаке или подлактице жртве како би је причврстили за попречну греду. Када је она једном постављена на место стопала су могла бити прикована на било коју страну, исправљено или укрштено. У првом случају клинови би били забијени кроз петне кости, а у другом би један клин био закуцан кроз метатарзалне кости на средини стопала. Да би убрзао смрт, жртви су понекад сломљене ноге (crurifragium); резултујући сложени прелом костију потколенице што је могло да доведе до хеморагије и емболије масти, а да не помињемо значајан бол, што је узроковало ранију смрт.
Попут смрти гиљотином у раним модерним временима, распеће је било јавни чин, али за разлику од брзог дејства гиљотине, и распеће је подразумевало дугу и болну - дословно, мучну - смрт. Римски беседник Цицерон приметио је да је „од свих казни најокрутнија и најстрашнија“, а јеврејски историчар Јосиф назвао је „најјаднијом смрћу“. Дакле, распеће је било и одвраћање од даљих злочина и понижавање умируће особе, која је последње дане свог живота морала провести гола, пред очима свих пролазника, све док није умрла од дехидрације, гушења, инфекције или других узрока.
Будући да су Римљани распињали људе најмање од 3. в. пре Хр., док цар Константин није забранио такву праксу 337. хр.ере, из поштовања према Исусу и моћне симболике крста за хришћанство, произилазило би да би археолошки докази о распећу били пронађени широм царства. Па ипак, икада је пронађен само један биоархеолошки пример распећа.
Археолог Василиос Тзаферис (Vassilios Tzaferis) је 1968.год. у североисточном делу Јерусалима ископао гробнице у области познатој као Гив'ат ха-Мивтар (Giv'at ha-Mivtar). У оквиру ове прилично богате јеврејске гробнице из 1.в. хр.ере, Тзаферис је наишао на остатке човека који је изгледа био разапет. Звао се, према натпису на костурници, Јехоханан бен Хагкол (Yehohanan ben Hagkol). Анализу костију урадио  остеолог  Ницу Хас (Nicu Haas) показало је да је Јехоханан имао између 24 и 28 година у тренутку смрти. Био је висок око 167см, што је била просечна висина мушкараца тог времена. Његов скелет указује на умерену мишићну активност, али није било назнака да се бавио физичким радом. Наравно, најзанимљивија карактеристика Јоханановог костура су стопала. Одмах по ископавању, Тзаферис је приметио клин од 19 цм који је продро у тело десне пете костију пре него што га је толико забио у маслиново дрво да се савио. Због немогућности уклањања клинова и због тога што је човек сахрањен, а не изложен, имамо директне доказе о пракси распећа.
У вези са реченим научници се углавном слажу, али оно што је предмет даљих неслагања јесте метода распећа Јехоханана. У време када је кост откривена, Хас је мислио да су две петне кости укрштене и учвршћене гвозденим ексером. Међутим, након конзервирања костију, Хас је приметио нове доказе и уместо тога сугерисао да су стопала једно поред другог, а један ексер забијен у обе пете. Такође је видео преломе ногу настале у време смрти које је протумачио као доказ  (crurifragium), као и малу огреботину близу зглоба што је сугерисало набијање ексера кроз руку. Поновна анализа скелета коју су спровели истраживачи Јое Зиас и Елиезер Секелес (Joe Zias and Eliezer Sekeles) 1980-тих,  довела је у питање ову интерпретацију. Открили су да је клин прекратак да би продро у обе кости пете и нису били уверени да је огреботина на кости зглоба повезана са трауматичном повредом. Још важније, показали су да су кости превише деградиране да би коначно непобитно показале crurifragium.
Расправа о Јехоханановој смрти вероватно ће остати неразрешена, пошто је коштани материјал из костурнице Гив'ат ха-Мивтар поново сахрањен након што су Хаас и Зиас и Скелес студије завршили средином 1980-тих. Уколико се у будућности не пронађе више коштаног материјала, ово је једини познати доказ распећа из археолошких ископавања.
Није вероватно да ће бити пронађено много доказа из више разлога:
Дрвени крстови не преживе, јер су се давно разградили или су поново коришћени.
Жртве распећа обично су били криминалци и стога нису формално сахрањени, већ само изложени или бачени у реку или гомилу смећа. Тешко је идентификовати ова тела, а животиње које би чистиле направиле би додатну штету на костима.
Сматрало се да клинови за распеће имају магична или лековита својства, па су их често узимали од жртве. Без клина на месту, постаје теже разликовати распеће од других узрока смрти.
Распеће је углавном подразумевало повреде меког ткива што се не види на костима. Само ако би особа имала клинове забијене кроз кости или би била изложена crurifragium постојали би значајни коштани докази о тој пракси.
У 1. в. пре Хр., током побуне Спартака, било је извештаја о преко 6 000 крстова са разапетим жртвама на путу од Капуе до Рима, а у 1. в. хр. ере римско-јеврејски историчар Јосиф Флавије извештавао је да је до 500 Јевреја разапети сваког дана током опсаде Јерусалима.
Биоархеологија распећа зато је донекле загонетка: логично је да је проналазак доказа можда тежак због зуба времена на костима и дрвеним крстовима, али огроман обим људи на овај начин убијених током векова требао би нам дати више директни(х) доказа о пракси.
Многи случајни моменти су укључени у стварање археолошких записа - од временских услова преко културних обичаја до активности глодара. Иако постоје проблеми у очувању доказа о распећу, пример Јехоханан бен Хагкол показује да ће нам скелетни докази једног дана дати више информација о пракси.