Страх од грешке

Постоје особе са искривљеним представама о омашкама, које их блокирају или чак паралишу у животним активностима, па због тога избегавају јавне наступе, иако је то за њихову професију важно.

Сваки човек повремено начини неку грешку, донесе неку одлуку за коју касније мисли да је била погрешна. Међутим, људи веома различито реагују на сопствене грешке. Како ће неко реаговати на властиту грешку зависи од тога како он разуме грешку. У том смислу, можемо рећи да неки људи правилно разумеју грешке, а да неки људи имају искривљене представе о грешкама које их блокирају или чак паралишу у животним активностима.

Један такав пример су неки људи код којих постављамо дијагнозу „социјална фобија”. Реч је о људима који имају велику трему да говоре пред групом непознатих људи, због чега избегавају јавне наступе, чак и онда када би због потребе посла који обављају морали да наступе на неком семинару, обуци или да на конгресу изнесу неко саопштење. Они на састанцима ћуте, избегавајући да на било који начин скрену пажњу на себе.

Брига за репутацију

У основи њиховог страха од јавног наступа је страх да ће направити неку грешку, да ће нешто погрешно рећи или да ће показати основно незнање. Идеја да ће направити грешку приликом јавног наступа је само прва представа у менталном току којим претварају грешку у потпуну катастрофу. Таква особа мисли да, када други схвате да је она направила грешку, помислиће да је она незналица и глупа, што ће довести до тога да је презру и одбаце, што ће уништити њену репутацију, тако да ће се на крају она осећати осрамоћено као доказано глупа и безвредна.

Да се ова катастрофа не би десила, особа на сваки начин избегава ситуације у којима би могла да се догоди. А ако ипак мора да наступи пред неком публиком, она је, док излаже, деконцентрисана страхом да ће погрешити. Она тада мисли да други примећују знаке њеног страха, чују подрхтавање гласа, виде црвенило лица, због чега почиње да мисли да је други оцењују као емоционално нестабилну и чудну, тако да то ужасно искуство постаје нови, додатни разлог за избегавање јавних наступа.

Јавна фобија је драматичан пример страха од грешке, али постоји пуно других примера у којима страх од грешке загорчава нечији живот и омета оптимално функционисање. На пример, они који су опсесивни, неразумно много пута проверавају да ли су нешто правилно урадили. Бројни су они који имају добре предузетничке идеје, али се не усуђују да крену у пословни подухват, јер сумњају у своје способности и верују да ће се осрамотити због погрешних одлука и неуспеха.

Сви ови људи имају неправилан однос према грешкама, а суштина тог односа је у томе да изједначавају себе и своје поступке. Они мисле да ако неко погреши да то мора значити да је глуп и неспособан. Не разумеју да паметна особа може донети погрешну одлуку, да може у нечему погрешити. Другим речима, они сами мисле да су глупи и неспособни ако направе грешку, због чега у случају грешке сами себе презиру, а затим тај став пројектују на друге, сматрајући да ће их у случају грешке и други презрети.

Шта је правилан однос према грешци? На првом месту је свест о томе да је то поступак неке особе који је различит од саме особе. Када разликују себе од поступка, тада, чим схвате да је поступак погрешан, они се дистанцирају од њега, престају да га чине, прихватају одговорност за грешку, анализирају грешку, ако су погрешним поступањем некога оштетили, извињавају се, нуде да надокнаде штету. Међутим, оно што је најважније, они уче из грешке тако што се питају: „Ако је тај поступак био погрешан, како да правилно поступим у некој будућој, сличној ситуацији?” На такав начин они, пролазећи кроз живот, уче из сопственог искуства чинећи све мање грешака.

„Непогрешиво” дете

Како однос према сопственим грешкама битно утиче на будући квалитет и приватног и пословног живота, један од главних циљева родитеља треба да буде да код свог детета развију правилан однос према његовим грешкама. Деца, по природи ствари, изједначавају себе са грешкама које чине, због чега, а да о себи не би лоше мислила, одбијају одговорност за грешке и приписују је другим људима или ситуацији. „Непогрешиво” дете ће израсти у иритантног „непогрешивог” одраслог.

Школа учи децу да је грешка када се не придржавају правила, што је тачна дефиниција када су у питању математика и логика, дакле затворени системи. Живот је отворен систем у коме ова врста дефиниције не важи.

Зоран Миливојевић

politika.rs