Патријарх српски Порфирије: О МИТАРСТВИМА

Шта каже хришћанска теологија o митарствима?

То је питање које је актуелно међу хришћанима.

Па да кажемо, ја лично не верујем да постоји тако шематски пут и одлазак наш из овога света у наручје Божије, као што је то приказано кроз митарства. Јер је то у директној супротности са нашим доживљајем Бога, као Бога љубави. И будући да се у митарствима говори о томе да човекова душа, када оде из овога света, пролази разне степенике, па онда долази на сваком степену анђео и испитује и на једном нивоу шта смо учинили лоше, а шта смо учинили добро, па онда ако превагне добро идемо даље, ако превагне ово што је лоше онда не идемо даље. Разуме се да је то једно, по мени, пежуративно представљање уопште самога Бога.

Ми говоримо о Богу као Богу љубави и говоримо о томе да не постоји ништа што ми можемо учинити да би смо условили Божију љубав. Она је безусловна и она се нама априори даје. Поента је само у томе да ли ми можемо да препознамо ту љубав и да је сместимо у себе, да ли ми заправо довољно чезнемо за том љубављу. То је као кад имате, рецимо, родитеља који воли безусловно своје дете, а дете, будући да је нешто погрешило, плаши се да га отац неће прихватити, међутим када дође отац и кад из читавог његовог бића, из покрета, из речи исијава љубав, дете се аутоматски ослобађа својих страхова и схвата да су они били беспредметни, да су били необјективни.

Када говоримо, дакле, о односу човековом са Богом и у контексту митарстава, овде се ради о томе да ли ће дете, то јест човек, моћи да прихвати ту Божију љубав, да ли је чезнуо за том љубављу, да ли је био жедан те љубави. Уколико постоји човек, а такавих сигурно има, ја се надам да их нема много, али има их зато што човек има слободу, слободу и да одбаци љубав Божију. Дакле могуће је да постоје људи који не прихватају Бога, неће заједницу са њим, не прихватају Његов поредак и Његов свет и, напросто, када се појави тај Бог и када дође до експлозије Божанске љубави, они једноставно неће моћи да прихвате ту љубав, гнушаће се те љубави, покушаваће да избегну, да побегну од те љубави, али у вечности то неће бити могуће.

И зато и кажемо да управо та љубав, како рекох та експлозија љубави, ће да се излије на све људе и стога ће, за оне који нису желели заједницу са Богом, то присуство љубави Божије бити за њих мучење. Ако говоримо о митарствима, и морам да кажем да то нигде не постоји као учење Цркве, које је рецимо кроз саборе потврђено или да кажемо као догма унутар Цркве. У житијима светих, постоје различита искуства која су индивидуална искуства и која Бог некоме даје да би се тај неко пробудио и преумио. Сви ми имамо понеко искуство са Богом, али то је само наше искуство и Бог се сваком од нас открива на свакоме својствен начин.

Тако да искуства, лична, односа са Богом није ,пре свега по правилу, добро уопштавати, а понека уопштавања и узимања туђих искустава као своје искуство итекако може да буде погрешно да нас одведе на стрампутицу и да заправо доведе до паралисања наших могућности и наших талената и дарова. Ово сам хтео да кажем, ако би смо прихватили, рецимо, митарства као нешто што изражава учење Православне Цркве, онда тајна љубави аутоматски губи своју позицију и свoје место и однос човеков са Богом се претвара у један механички, то јест један јуридички однос, где Бог није ништа више, ништа друго осим једнога судије који је написао законик, пустио га на земљу, ставио га у историју и ко у односу на тај законик испуњава правила закона може да прође и да дође у његове одаје, ко не испуњава не може да дође. Али не постоји такав који је испунио у апсолутно смислу те речи тај закон, што не значи када смо помињали мало страх, страх је напросто иманентан сваком човеку, зато што живимо у историји и што ми Бога још увек не видимо лицем к лицу.

Када би смо видели Бога лицем к лицу, ми би смо били потпуно сигурни у ту љубав. Страх, морам да кажем, да га и ја имам и готово да нема човека који нема страха. Разуме се страх може бити и позитиван, али тај страх од, можда, антропоморфних представа о нашој будућој ситуацији, о нашој ситуацији и статусу у вечности, је у директној спрези са квалитетом вере, која значи поверење у љубав Божију. Значи, кад год се појави страх, имамо проблем са вером, то јест ми можда рационално, вербално изражавамо своју веру или боље рећи говоримо о својој вери управо попут онога капетана из јеванћеља који каже: “Верујем Господе помози моме неверју”, то јест ми верујемо и хоћемо да верујемо, трудимо се да верујемо, али је наша вера крхка и слабашна и самим тим отвара простор присуству страха у нашем животу. Страх од смрти је напросто, ваљда, једино што сигурно сваки човек има. Онај који нема страха од смрти, а самим тим и страха заправо од будућег, од онога што је неизвесно што нам тек предстоји, свако то има.