Ако прихватимо туђу критику, било да је у питању оправдана критика или не, и ако је схватимо као драгоцену за наше спасење, задобићемо огромно духовно благо. Када задобијемо способност да видимо сопствену греховност, схватамо да су чак и добра дела која чинимо засићена грехом. Када задобијемо смирење које произилази из прихватања критике, схватићемо да смо неспособни да сами себе исцелимо, већ да у потпуности зависимо од Бога као нашег јединог извора исцељења.
Када почнемо да примећујемо своје грехове, престаћемо да осуђујемо друге, видевши њихово жалосно стање и схвативши да су они наша сабраћа, и да сви путујемо заједно ка Богу. Тада они више не могу да нам нанесу бол нити да нас увреде својом критиком, зато што их тада сажаљевамо као што жалимо и саме себе због своје греховности, и видимо их као своје пријатеље у овој заједничког борби за освећивање и светост.
Понекад нам се деси да наступи најцрња ноћ у души, када нам се чини да је Бог далеко од нас. Али то је само обмана, зато што нам је Бог ближи него само наше дисање. Овакви тренуци су по Божијем допуштењу, како би смо се што више приљубили уз Њега, слично као када мајка, пуна љубави, постави дете на своје ноге, и удаљи се од њега, па испружених руку чека да дете начини прве кораке. Ова мајка је увек спремна да дете прихвати и узме га у наручје чим види да оно посрће. Међутим, она зна да је потребно да се удаљи на кратко, да би њено дете научило да само стоји на своје две ноге. Тако је и са нама.
Када видите да вам је тешко да се молите, упалите кандило испред икона и седите у тишини. Реците Богу: „Тужан сам и болан, и не умем да Ти се обратим, а тако ми је потребно да у свом срцу чујем Твој глас. Понекад се највећи духовни раст постиже управо у тренуцима потпуне сломљености, зато што у тим тренуцима увиђамо колико нам је Бог потребан и колико од Њега зависимо. Не бојте се, драги моји, јер је Бог близу и неће вас напустити. Господ допушта тренутке духовне суше, када се човек уплаши да га је Он напустио, како бисмо Му завапили. Када смо у борби или када патимо, тада постајемо духовно јачи у вери. Молитва ће се вратити ако искористимо тренутак тишине, дозволимо Богу да делује у тој тишини, и када ослушнемо Његов глас.
Родитељ који домаћи задатак свога детета стално ради уместо њега, не чини му никакву услугу, зато што то дете никада неће научити да се брине о себи и увек ће бити зависно од свог родитеља. Господ жели да ојачамо у вери, и да у исто време наш однос Њим буде све зрелији. Ако не научимо да се бринемо о себи, заувек ћемо бити као зависно дете које никада неће умети да досегне висине, него ће заувек остати слабашно и плашљиво.
Реч понизност (humility) тј. смирење потиче од земље. Сви ми водимо битку са својим страстима и као Свети Павле можемо рећи за себе да чинимо оно што не желимо, а да не чинимо оно што желимо. Страсти нас чврсто везују за земљу због наше грешне и пале природе. Ми смо као иструлела земља која се налази испод мртвих биљака, али Божија благодат је и више него довољна да би светост ухватила коренa.
Понизност долази од хумуса који је најплодније тло из кога могу да израсту здраве биљке. Из трулог земљишта наше грешне природе, стицањем смирења имамо могућност да се преобразимо од трулежног у прелепи цвет каквим нас је Бог и замислио да будемо.
Када се преобразимо у цвет, тек тада Син Праведности може просијати и тако обасјати све људе кроз нас.
Ништа не можемо постићи искључиво сопственим напорима; па опет, ако се потрудимо око молитвеног правила, и ако га се будемо чврсто држали, Господ ће нас наградити изобиљем своје благодати, а наш живот ће се наново вратити у колосек, као што смо и желели. Баш као што је потребна сарадња двоје људи да би се покварен ауто склонио са пута и поправио, утолико више и ми морамо да сарађујемо са Богом ако желимо да нас Он исцели.
Божија љубав мора бити довољна, зато што једино наш однос са Богом има трајну и вечну вредност. Понекад се морамо на силу отргнути од других да бисмо ушли у Тишину. Ово самонаметнуто повлачење представља духовно прибежиште које нам помаже да се усредсредимо на све што имамо у Богу. Тада наши односи са људима постају здрави, смисленији и животодавни.