Морамо одговорити на насиље у школи

Морамо окончати вршњачко насиље тако што ћемо децу од малих ногу учити љубазности.
Све чешће се може читати о деци која себи одузимају животе, достижући тачку у којој би радије били мртви него да живе још један сат трпећи вршњачко насиље. Пречесто родитељи и наставници игноришу проблем вршњачког насиља, сматрајући га ништа друго до „деца су деца“ или „деца су окрутна“.
Истина је да се деца од малих ногу могу учити да буду љубазна према другој деци и подстицати да саосећају са невољама друге деце. Најмлађи се могу научити важности дељења својих играчака и укључивања друге деце у игре. Чак се и најмлађе дете може научити да се понаша према другима на начин на који жели да се други опходе према њему, и да пријави инцидент вршњачког насиља својим наставницима и родитељима ако види да се то дешава другој деци.
Верујем да део проблема има своје корене у наставницима који су чинили неку врсту насиља над другима док су били деца, и они то искуство из детињства носе у свом третману неке од деце о којима брину. У људској природи је да имају свог фаворита, а наставници нису изузетак.
Када сам предавао у средњој школи, и ја сам имао своје омиљене ученике. То су били средњошколци који су били бистри, изазовни и са радошћу слушали предавања. За разлику од ових младих људи, било је ученика који су вероватно спорије учили, били мање привлачни и једноставно речено – проблематични за рад. Међутим, знао сам да свако од њих има потенцијал који треба охрабрити; сваки од њих је касније могао да процвета, могао је, уз вођство и пажњу, превазићи очекивања.
Такође, док сам био наставник, никада нисам толерисао вршњачко насиље у било ком облику. На први знак малтретирања, повукао бих насилника у страну и јасно ставио до знања да се такво понашање неће толерисати. До данас се сећам професора у средњој школи који ме је малтретирао, а пошто је то учињено пред мојим друговима из разреда, подстицао је и децу да ме малтретирају. Имао сам дислексију у време када се врло мало знало о овој сметњи у учењу, тако да сам, као и други дислексичари, био лош ученик. Моја лична борба да то надокнадим учинила ме је јавним говорником коме је ретко био потребан писани говор, а то ме је учинило вештим у дебатама у средњој школи и на колеџу.
Био сам здепаст као основац и средњошколац,тако да сам био и лош спортиста (нисам губио центиметре, само су се ширили). Тек на факултету сам заправо открио атлетске способности које су раније биле успаване, па сам почео да дижем тегове, трчим на велике удаљености, играм бејзбол и одбојку. Као професор у средњој школи, први пут сам довео школу до победе у традиционалној одбојкашкој утакмици против старијих разреда, на опште одушевљење млађих разреда.
Моју личну борбу са депресијом и самоубилачким мислима које су се вртеле око очигледних неуспеха и осећања безнађа уклонила је само једна средњошколска професорка која ме је узела под своје окриље и помогла ми да постанем шампион дебате. Веровала је у мене када није нико други, и све што је било потребно је била та једна наставница која је имала жељу да допре до детета са ниским самопоштовањем.
А само једно дете, које је од родитеља научило важност љубазног понашања према малтретираном другару из разреда, чак и његовој одбрани и пријатељству са њим, може променити живот оба детета.
Деца су дивни дарови од Бога, могу се формирати, флексибилни су и отворени, увек спремни у животу да уче од одраслих, било да су им родитељи, наставници, свештеници или комшије. На нама је да ли ћемо их усмерити, подржати и заштитити. Они су нам дати да бринемо о њима, а Бог очекује да ову одговорност схватимо веома озбиљно. Ова деца су будућност наше земље, наше Цркве и нашег света и морају научити колико је важно да буду љубазни и великодушни према другима.
Дете које је одгајано на Божије начине ће исто тако одгајати и своју децу. Немојмо преносити на следећу генерацију грехе и неуспехе наше генерације. Ми одрасли морамо осигурати да мир, љубав, правда и доброчинство буду обележја онога што преносимо на следеће генерације. И што је најважније, морамо својој деци усадити Божју љубав и жељу да се према свима које сретну опходе са поштовањем и љубазношћу.
С љубављу у Христу,
архимандрит Трифун

crkvaveles.wordpress.com