Није важно шта ми од живота очекујемо, већ шта живот очекује од нас

Каo што смо већ рекли, сваки покушај да код логораша ојачамо психичку снагу, претпоставља да нам је успело да га усмеримо на неки циљ у будућности. Мото, под којим се предузимају сва психотерапијска и менталнохигијенска настојања у вези логораша, могу да буду Ничеове речи: „Ко зна зашто да живи, поднеће готово свакакво како да живи.“ Кад год се за то пружила прилика, логорашима је требало довести у свест неко „зашто“, неки циљ њиховог живота да би били јачи у подношењу ужасног „како“ њихове егзистенције. Тешко ономе ко више није налазио смисао свог живота, никакав циљ, никакву сврху и, према томе, никакав ослонац да настави да живи. Ти људи, без унутрашњег ослонца, бивали су брзо изгубљени. Типичан одговор којим је такав човек одбацивао све разлоге охрабрења, увек је гласио: „Немам више шта да очекујем од живота“. И шта да му одговоримо?

У ствари, потребна је темељна промена у начину постављања питања о смислу живота. Морамо научити и учити очајнике, да заиста није важно шта ми од живота очекујемо, већ jе напротив важно шта живот очекује од нас! Филозофским језиком би се могло рeћи да се овде ради о својеврсном коперниканском обрту: наиме, више не питамо за смисао живота, већ сeбe доживљавамо као да смо питани, да смо они којима живот сваког дана и сваког часа поставља питања на која треба да одговоримо, и то не мозгањем и реториком, већ својим делима и правим понашањем. Живети, на крају крајева, значи: бити одговоран за давање правих одговора на животна питања, за испуњавање задатака које живот поставља пред сваког појединца, за испуњење захтева сваког тренутка.

Тај захтев и према томе и смисао егзистенције варира од човека до човека и од тренутка до тренутка. Дакле, не може се уопштено одговорити на питање тог смисла; живот, како га овде замишљамо, није нешто неодређено, већ нешто сасвим реално и конкретно, као што су и животни задаци. Конкретна стварност доноси човеку судбину која је за сваког непоновљива и јединствена. Ниједан човек и ниједна судбина се не може упоредити са другим човеком и другом судбином. Ниједна ситуација се не понавља и свака од њих тражи другачији одговор. Једанпут конкретна ситуација захтева активност – да покуша, дакле, да делотворно обликује своју судбину; други пут, да искористи прилику да вредности оствари кроз уживање; трећи пут, опет, да своју судбину једноставно прихвати управо – као „свој крст“, као што смо већ поменули. Али свака ситуација је обележена својом непоновљивошћу и јединственошћу, па допушта увек само један једини, онај прави, одговор на питање које ситуација поставља.

Дакле, када конкретно судбина човеку наметне патњу, он ће морати да у патњи види задатак и то непоновљив задатак. И наочиглед патње, човек мора борбом да дође до свести да је он у њој такорећи на целом свету непоновљив и јединствен. Нико не можe да му отклони патњу, нити да уместо њега трпи. Али, у томе како он подноси своју патњу садржана је и непоновљива шанса за јединствено остварење.

За нас логораше, то нипошто није била спекулација, далеко од стварног живота. Такве мисли су нам jедино могле помоћи! Оне су нас чувале од очаја и онда када више нисмо видели никакву шансу да ћемо спасти живу главу. Одавно смо већ били превазишли стадијум тражења животног смисла, како се он често наивно поставља па jедино значи остваривање неког циља својим радом. Нас jе интересовао смисао живота као целине која обухвата и смрт, па гарантује смисао не само живота, већ смисао патње и умирања. За тај смисао смо се борили!

Ако смо једном открили смисао патње, више нисмо умањивали или игнорисали тежину логорског живота, потискујући ужасну стварност или је игноришући можда jевтиним или исфорсираним оптимизмом. Нама је патња постала задатак и нисмо желели да се затварамо пред њеном смисленошћy. Она нам је открила свој остваривачки карактер који је подстакао Рилкеа да каже: Колико треба да истрпимо. Као што се каже одрадити, тако Рилке каже истрпети.

Много тога је требало да пропатимо. Зато је било потребно патњама у неку руку гледати у очи; свакако, уз опасност да понекад будемо слаби… да се можда понекад тајно исплачемо, Тих суза се не би требало стидети, јер оне сведоче о нечијој храбрости, храбрости трпљења! Али за то је мало ко знао и то се само понекад признавало као што је урадио онај друг који је, на моје питање како му је нестао оток (од глади), признао: „Па..отплакао сам га.“

Виктор Франкл

srodstvopoizboru