Страх од смрти је страх од живота

Страх од смрти је страх од живота

„На крају крајева, зашто се бојимо смрти?“, питао ме је пре неколико дана један младић.

Истина је да одговор није нимало лак. Било је потребно, да много година да проживим у мрачној сенци страха, па чак и панике изазване идејом смрти, да бих могао да дам одговор на своје постојање. Још увек се сећам  како сам, као мало дете, дрхтао од идеје и слике смрти, прилепио би своје тело за зид кревета, склупчао се у агонији и заклињао се да ћу покушати да одагнам претњу непостојања. Тада сам научио да читам књиге, да заборављам, тада сам научио да се молим да би се смирио.

Након моје велике борбе, дошао сам до следећих, не теоријских, већ искуствених закључака:

  1. Нема човека који се не боји смрти. Зато што смо смртни и пропадљиви, и зато што смо створени за вечност. Смрт није у нашем онтолошком ДНК. Бог нас је створио да живимо вечно близу Њега. Ми смо створени за светлост а не за таму.
  2. Они који се боје живота, више се плаше смрти. Што смо даље од својих снова и жеља, од нашег стварног ја, што се више скривамо од живота закључани у нашим страховима, то више смрт прогања наше умове и душе. Страх од смрти је страх од живота.
  3. Недостатак вере у Бога је облик егзистенцијалне неспособности. Човек који не верује, или боље рећи, не верује ни у шта, у суштини поништава велику могућност свог постојања, општења са Богом, осећања и стварног кушања Његовог  Присуства. Када немате искуство  Бога, унаказили сте себе, нисте целовити, поцепани сте. Ово одсуство  вере  загорчава цео ваш живот.

Горе наведено, никако не значи да ће човек постати нерањив за смрт и страх од смрти. Јасно је да се ми као људи плашимо и, заправо, дрхтимо и пребледимо пред стварним озбиљним претњама. Али, можемо и имамо способност да се носимо са овим страхом и управљамо њиме. Могуће је осветлити његову таму.

Шта сам урадио и како сам се носио са овим страхом од смрти

  1. Одлучио сам да умрем једном, а не да умирем сваки дан. Од страха умиреш сваки дан. Зато сам одлучио да живим.
  2. Био сам тврдоглав пред претњом смрћу. Решио сам, живећу са радошћу и хвалићу све дарове постојања које ми је Бог дао. У свему ћу уживати, све ћу живети, тешко и лако, пријатно и непријатно, са дубоким уверењем да је све пут и поука еволуције у најдубљем плану Божијем.
  3. Живећу са својим стварним потребама. Односно, каквог ме је Бог створио и каквог  ме жели. Са љубављу, изражавањем, стварањем и повезаношћу.
  4. Молитва је кисеоник моје душе. Христос је дах мог бића. Разговарам са Њим, желим Га, тражим Га, видим Га у свему малом и безначајном, али и у великом и дивном. У свему видим Онога који је дошао да победи смрт. Не могу више да се плашим смрти јер је Христ победио . Сада смрт више не може бити одредиште, већ само пролаз, као онај мост који нас преводи  на супротну обалу реке, где видимо живот који се наставља у светлости и радости.

 о. Хараламбос Ливиос Пападопулос

plibyos.blogspot.com