Молим вас, не солите РАНЕ родитељима чија деца имају сметње у развоју

„Ваше дете малтретира моје дете!“

Ову поруку је данас добила моја колегиница са посла. Ко зна коју по реду, од ко зна које по реду узнемирене маме.

И ко зна по који пут ја сам гледала ту фину младу жену како ломи своје крхке прсте и пушта бујицу низ своје образе. Како држи телефон и беспомоћно ишчитава поруку, изнова и изнова, не знајући шта више универзум од ње очекује.

И схватам да на плећима носи тешко бреме кривице, а да није ни за шта крива. Јер, њен мили дечак нема проблем у понашању и није агресиван зато што је васпитно запуштен, већ зато што има озбиљне развојне проблеме. Он НЕ МОЖЕ да разуме правила игре. И као доказ она нуди брдо медицинске документације која то поткрепљује, али ето, неким мамама то није довољно, па је уче како треба више да ради са својим дететом, да му се обраћа са љубављу и мало му објасни та правила лепог понашања.

Со на отвореној рани, ако мене питате.

Нисам дозволила својој љубопитљивости да копа по тим ранама, не знам тачну дијагнозу. Али поуздано знам да ова дивна и пожртвована мајка пола своје плате даје за логопеда и дефектолога, да је на Институту у Палмотићевој потражила помоћ дечијег психолога, а мимо тога, у приватној установи, савет и за свој уздрмани брак. Јер, свака невоља као рђа нагриза здраво породично гнездо, дечија болест или сметње у понашању брже него било шта друго разарају то фино ткање. Умор, неспавање, раздражљивост, неразумевање, међусобно пребацивање кривице… довољна је једна неопрезна реч пуштена из дубине душе да расточи годинама стварану хармонију.

Ја ЗАИСТА разумем родитељске страхове. Мајка сам троје малолетне деце. Бојим се сваког комбија са затамњеним стаклима који прође нашом улицом, још увек их не пуштам да у продавницу иду сами, иако сам ја то у њиховим годинама увелико радила, немам мира када морам дуже да останем на послу, а они су сами код куће… И много тога још на гомили што само мајци може да падне на памет, сви они фини црни сценарији.

Могу да се поистоветим са сваком мамом чије је дете имало „близак сусрет“ са њеним Иваном. Да ли ће гурнути моју љубимицу низ степенице у школи, да ли ће мој син добити нокаут од овог малог „насилника“ у парку, да ли ће учитељица запоставити сву другу децу, јер са њим мора индивидуално да ради, да ли ће и шта ће све, хиљаду оних „шта ако“ недоумица.

Мој најдражи сестрић имао је проблем у школи, трпео је малтретирање дечака који је упола нижи од њега. Моја сестра је била присталица ненасилног понашања по сваку цену. Морам признати да сам била флексибилнија кад сам давала инструкције својој деци. Мој савет је гласио отприлике овако: „Немој да се деси да некога први ударите, ако неко удари вас кажете то учитељици, тати и мами, а ако се то понови више пута фино да вратите истом мером.“ И признајем да сам се стидела што их нисам учила да „окрену други образ“, јер ми смо православна породица и требало би да тако васпитавамо своју децу, али помисао да ће бити нечије жртве у окружењу које обилује вршњачким насиљем поништила је моје хришћанско резоновање.

И моја деца знају да ће се суочити са мојим врло нехришћанским одговором уколико они буду узрок једне једине дечије сузе. Ето тако.

Била сам у прилици да је мог синчића у чврст загрљај зграбио момчић бар 50 килограма тежи, са неупитном дијагнозом аутизма. Заледила сам се и већ је почео да ми се помаља онај ужасни крик. Али његова мајка ме је тако болно погледала, сигурно је ово проживела стотину пута током његовог одрастања: „Не бојте се, неће га повредити, он тако показује љубав!“

Да ли сам имала неки други, а људски избор, осим да се натерам да јој верујем?!

И зато вас молим, све вас родитеље који имате децу и страхујете за њихову безбедност – захвалите Богу што су вам деца жива и здрава, што ће вас данас пољубити, а не угристи за руку којом их милујете, јер можете безбрижно са њима у шетњу без грча и страха да сваки корак носи неку потенцијалну непријатност. И што лежете у кревет са уверењем да ће сутра за вас осванути исто тако радостан дан.

Размишљам, можда ће се живот већ сутра сурово наругати мојим ставовима, све написано биће само прах и прашина. Али, данас, САДА И ОВДЕ, некоме треба мало наше саосећајности.

Преиспитала сам себе пре него што сам ставила прво слово на овај папир: своје мотиве, пристрасност, личне родитељске пропусте.

На жалост, нисам досегла ту меру савршености и нисам мајка „за пример“, нити су то ни моја деца, па не желим да било коме придикујем.

Немам профиле на друштвеним мрежама, не живим од туђих лајкова и немам никакве користи од ових редова.

Не дружим се приватно са овом младом женом, не пијемо кафу после посла, не идем код ње у госте и не долази ми на славу.

Нисам добра на речима, не умем да је утешим, нити знам како да јој помогнем.

Само седим близу ње на послу и сведок сам једне екстремне људске патње.

За мене довољно да спустим камен.

А ви задржите своје право да се не слажете са мном, и то је ок.

П. С. Они који буду желели да ископавају граматичке и правописне грешке сигурно ће их наћи. Али моје писмо и није имало намеру да покаже моје завидно (не)знање српског језика, већ да једној бригама натовареној мајци каже: „Ниси сама, имаш пријатеља.“

Аутор: Душица Калат

Детињарије