отац Стивен де Јанг - Јефтајева ћерка

Књига Судија често се сматра проблематичном у целини. Сигурно, многи њени елементи морају се завити у еуфемизам или у потпуности изоставити да би се о њој разговарало пред свим узрастима. Описи масовних погибија, карактеристичних за ову књигу, постају све детаљнији како књига напредује. У последњим поглављима књига се у стрмоглаво упушта у свет силoвања, комадања, убиства и грађанског рата. Већина дела фикције из разних медија која садрже исте елементе била би предмет критике са позиције хришћанског морала. Ипак, Књига Судија је део Светог Писма. 

Разумевање Књиге Судија у целини, међутим, захтева разумевање њене свеобухватне теме и правца. Текст почиње неуспехом. Прво поглавље описује неуспех племена Израиља да узму земљу коју им је доделио Јахве, њихов Бог. Он је био тај који се борио за њих, тако да је овај неуспех, неуспех њихове верности. Одлука многих од њих да поробе Хананејце уместо да их протерају како им је заповеђено је знак ове непослушности (1:28, 30, 33).

Као одговор, Анђео Господњи, који је пратио Израел од Египта и био са њима више од 40 година, прогласио је суд над Израелом и напустио их (2:1-14). Упркос ожалошћеној реакцији на овај одлазак, није дошло до покајања. Израел је у целини пао у обожавање Ваала Хананејаца (2:11-13). Као одговор на поквареност Израиља, страни освајачи су, као средство дисциплине, послани да угњетавају народ да би их довели до покајања. Када се народ вратио и завапио ка Господу, Он је одговорио подижући судију да поврати правду и одагна освајаче. Ипак, ово кажњавање није довело до правог покајања. Почетак књиге излаже образац који ће се поновити више пута кроз целу књигу: “Тада им Господ подизаше судије, који их избављаху из руку онијех што их плијењаху. Али ни судија својих не слушаше, него чинише прељубу за другим боговима, и клањаше им се; брзо зађоше с пута којим идоше оци њихови слушајући заповијести Господње; они не чинише тако. И кад им Господ подизаше судије, бијаше Господ са сваким судијом, и избављаше их из руку непријатеља њиховијех свега вијека судијина; јер се сажали Господу ради њихова уздисања на оне који им криво чињаху и који их цвијељаху. А кад судија умрије, они се враћаху опет и биваху гори од отаца својих идући за боговима другим и служећи им и клањајући им се; не остављаху се дјела својих нити путова својих опаких.” (2:16-19).
Не само да се овај круг понављао већ је и духовно стање народа непрекидно опадало, давајући читавом тексту образац силазне спирале насиља и лудости.
Дегенерацију израелских племена пратила је дегенерација квалитета људи позваних од Господа да служе као судије и поврате поредак. Сваки наредни судија је, како се наратив наставља, насилнији, са више личних мана и личних амбиција. Ово кулминира са Самсоном који систематски и без покајања крши сваки елемент својих Назирејских завета. На крају књиге нема више судија зато што су се израелска племена у жељи за осветом и освајањем окренула једна против других уместо против страних завојевача.
На почетку Књиге Самуилове, није последњи судија, пророк Самуило проблем, већ цар Саул кога је народ приморао на помазање. Смртоносна спирала Израела је коначно заустављена зацарењем Давида али је и то било кратког даха јер ће убрзо почети још један циклус насиља који ће се завршити уништењем северног царства Израела и протеривањем Јуде. Књига Судија настоји да нам прикаже овај пад те се стога догађаји и ликови у књизи не узимају за узорне. Све више, како се наратив одвија, слушалац треба да разуме да ствари постају све горе и горе. Дела каснијих судија и догађаји који се одвијају у Израелском грађанском рату намењена су да се виде као страшна и упозоравајућа прича о исходима непослушности према Господњим заповестима. Књига Судија бележи мрачно и страшно поглавље у раној историји Израиља. 

У оквиру овог наратива једна епизода се истиче као посебно проблематична. Ово је једна од две епизоде које се тичу живота Јефтаја, судије из Галада. Ова епизода, која описује ослобођење његовог клана од Амонејаца, проблематична је зато што укључује и случај људске жртве. Ова људска жртва je, поред тога, усмерена према Јахвеу, Богу Израиља. Као одговор на ово, многи скорашњи коментатори покушали су да тумаче крај ове приче као да Јефтај није заправо убио и спалио своју ћерку. Да је то учинио је, међутим, прилично јасно из текста и поука овог списа мора се разумети а не избећи.
Још од увода, Јефтај је представљен као проблематична фигура. Он је нелегитимни син вође свог клана, рођен од проститутке (11:1). Синови жене Јефтајевог оца, отерали су га као потенцијалног узурпатора, да би задржали контролу над кланом. Јефтај је потом око себе окупио бескорисне и сујетне људе. Земља на којој је боравио клан Галада припадала је Амонејцима, и када је краљ Амона дошао да покуша да је поврати, старешине Галада биле су вољне да понуде Јефтају вођство над кланом уколико их поведе у битку против Амонејаца. Ово је већ одступање од обрасца, као да би Бог остварио своју вољу преко Јефтаја, њега није изабрао Бог већ остали чланови његовог клана.
Кроз размену гласника која је уследила, Јефтајеве изјаве показују искривљено схватање Јахвеа, Бога Израиља. Он је прво призван од стране Јефтаја као божански сведок заклетве коју су владари Галада дали Јефтају - да ће му дати власт ако победи у бици. Ово је само по себи устаљена пракса у древном свету. Када су гласници изнели своје разлоге за власништво над земљом, краљ Амона навео је да је ово парче земље претходно припадало њему и да су га Израиљци отели. Јефтајев одговор био је да им је Јахве, Бог Израиља дао ту земљу. Он, међутим наставља и прави директну паралелу са тим како је Хемос, бог месеца Амонејаца, дао земљу њима. Приписујући власништво над земљом Амона Хемосу, Јефтај директно протиречи Поновљеним законима где пише да је Јахве протерао Рефаиме, конкретно, клан дивова Замзумим, и дао земљу синовима Лотовим (5 Мој 2:19-21). Поред тога што је славу Јахвеа приписао другоме, што је само по себи довољно велики грех, Јефтај своди Јахвеа на једно од многих територијалних божанстава, уместо да Га сматра за творца и владара Неба и Земље. Писац Књиге Судија нам овде открива да је верско учење Торе, до времена Јефтаја, постало непознато многима.
Након излагања свог случаја, Јефтај оглашава да ће Јахве бити судија међу њима да би видели ко је у праву. Он овде изазива краља Амонејаца на колективни судски двобој. У древним временима борба између народа сматрана је и борбом између њихових богова. Док је последњи исказ Јефтаја могуће разумети као потврду да је Јахве једини који може судити и донети исход, његов завет показује да ово није његово схватање. Јефтај нуди Судији васцеле Земље мито. У божанским биткама за које се сматра да прате битке између народа у древном свету, било је заиста ретко да било који народ, чак и када је поражен, види своја божанства као побеђена од стране супериорније силе. Много чешћа интерпретација била је да су бог или богови из неког разлога напустили свој народ. Ишло се и дотле са се сматра да је бог променио страну током битке. Стога су се приносиле жртве и полагали завети пре  одласка у битку, да би се додворили боговима који треба да донесу победу или пораз кроз своју, каткад несталну верност.
У свом обраћању Јахвеу пред битку, Јефтај се не позива на обећање дато Авраму. Не позива се на своју верност Богу Израиља и Њеовим заповестима. Не позива се на славу Јахвеа и Његову репутацију изнад Његових непријатеља. Уместо тога, он обећава потенцијално вредну жртву. Заправо, иако се то често не види у енглеским преводима, он обећава људску жртву. Он дословце каже: “ако ми даш синове Амонове у руке, што год изиде на врата из куће моје на сусрет мени, кад се вратим здрав од синова Амоновијех, биће Господње, и принијећу на жртву паљеницу” (30-31). Идеја да је он веровао да ће овца или крава изаћи њему у сусрет пре људског бића чини се прилично невероватном и то није начин на који је он формулисао свој завет. Јефтај је, дакле, хтео да жртвује људско биђе Јахвеу само није намеравао да то биће буде његова ћерка јединица. Уместо да је имао веру у праведност Бога, Јефтај је извео оно што се у паганском свету сматрало моћним ритуалом. У сличној бици против Израиља краљ Моава је жртвовао свог сина Хемосу (2 Цар. 3:27). Далеко од тога да је знак побожности, Јефтајев завет је чин светогрђа а његово жртвовање сопствене ћерке је изопачење (Суд. 11-39). Њена смрт није од стране народа сматрана као тренутак велике победе већ као страшна трагедија обележавана са четири дана жалости сваке године (Суд. 11:40). Вреди запазити да је стварање новог празника који није део светог календара изложеног у Тори само по себи знак религиозног незнања у које је запао народ.
Да би се слика Јефтаја учинила јаснијом, приповеда се још једна епизода током његове шестогодишње службе у улози судије. Предводио је снаге свог клана, Галада, против своје браће Израиљаца из племена Јефремова. Идентификујући их по њиховом акценту, Јефтај је побио 42.000 избеглица које су бежале са територије коју је освојио (Суд. 12:5-6). Ови догађаји показују Јефтајеву бруталност али и антиципирају крвави грађански рат који ће закључити књигу судија. Он је представљен не као херојска фигура. већ као насилни отпадник.
Током приче о Јефтају, Јахве је нечујан. Он предузима само једну акцију, када Дух оснажује Јефтаја да би победио у борби против Амонејаца. Ово се дешава не зато што је Јефтај обећао жртву или због неке његове врлине већ зато што је Бог Израиља заиста њима дао ту земљу и Он је одредио то време да их избави. Нигде није речено да је Бог приметио(признао) чин људске жртве а камоли га прихватио. Књига о Судијама описује шта је Јефтај урадио и његову победу над Амонејцима али не и над племеном Јефремовим приписује Јахвеу. Једини суд о Јефтају дат у тексту је негативан.
Иако је ово разумевање јасно из текста, Књиге о Судијама, понекад се јављају приговори из разлога што се Јефтајево име спомиње у једанаестој глави Посланице Јеврејима*, где се описују јунаци вере. Ово помињање је, међутим двозначно. Јефтај, овде заправо није похваљен ни због чега. Заправо, у Посланици се једноставно износи да, да је било времена, нешто би се могло рећи о Јефтају и неколико других фигура. Не постоји начин да се зна шта би се могло рећи. Чак не постоји начин да се зна која епизода из Јефтајевог живота би била поменута. Листа непоменутих имена из Судија укључује и друга имена, Барака и Самсон који су јасно представљени у негативном светлу. Лако је замислити на пример да би помињање Барака било усредсређено више на похвалу Дебориној вери. Исто тако, помињање Јефтаја могло би се сводити више на његову ћерку него на њега. Спремност његове ћерке да оде у жртвену смрт је повремено хваљена у каснијој традицији, као код Псеудо-Филона. С друге стране, оци Цркве као и Рабински Јудаизам, уједињени су у осуди Јефтаја као плахог човека и незналице.*(Јев. 11:32-37) “И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима, Који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, Угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске; . Неке жене примише своје мртве васкрсењем; други пак бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; Камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше: потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама;” 

Барак није покорио царства, није затворио уста лавова, није чинио ништа да успостави правду, није угасио ватру, није пресечен на пола. Посланица Јеврејима писана је људима који су имали прилично темељно разумевање Старог Завета и пратећих традиција. Они су знали да је Данило затворио уста лавова, знали су да су тројица младића угасили силу огњену у пећи, знали су да је удовица из Сарепте добила свог сина назад из мртвих. Знали су да је Исаија пререзан на пола. Нема ништа у тексту што би повезало Гидеона, Барака, Самсона и Јефтаја са било ком од ових ствари.
Поента овде је једноставна, да је имао времена, ми не знамо шта би аутор посланице рекао о Бараку, Јефтају, Самсону или Гидеону. Другачије речено, нејасно је шта би се у Посланици Јеврејима рекло о овим људима. Јасно је шта се у Књизи о Судијама каже о њима. Када тумачимо Свето Писмо, нејасне делове разумемо у светлу јасних а не обрнуто.

превод: Јован Татовић 

ancientfaith.com