Зашто се надамо

Људи имају потребу да гледајући у будућност и верују да је неповољно стање пролазно, привремено, да ће уследити жељени, позитиван расплет, а ово осећање нарочито се јавља почетку нове године

Када се људи налазе у неким неповољним околностима на које не могу да утичу, остаје им само да се надају да ће се нешто десити што ће околности позитивно променити. Онај који се нада мање трпи од онога ко је изгубио наду. Разлог је у томе што онај који се нада верује да је неповољно стање пролазно, привремено, да ће уследити жељени, позитиван расплет.

Зато људска бића имају потребу да гледајући у будућност осећају осећање наде, нарочито у оним симболичним временским тачкама каква је почетак нове године.

Животни елан и жеље

Не само да нам осећање наде помаже да нешто издржимо, већ нам и даје енергију да идемо напред. Доживљај животне енергије, животног елана или либида, снажно је повезан са жељама. Када људи нешто снажно желе и када верују да то могу остварити, пуни су животног елана којег усмеравају на остварење датог циља. Када људи нешто што снажно желе повезују са суштином свог бића, схвате да ту своју жељу никада неће остварити, тада губе животну енергију и постају депресивни. Некада је једино нада оно што спречава да се особа „сломи” у егзистенцијалном смислу. А када особа престане да верује да ће се на крају оно чему се тако снажно нада заиста догодити, тада наступа безнађе, очај са којим одлази последња животна енергија, воља за животом.

Када нешто желимо тада је кључно питање да ли ми можемо да учинимо нешто како бисмо своју жељу остварили или не можемо ништа да учинимо. Када можемо, тада је у питању активна жеља која нас покреће на акцију да је остваримо и да тако дођемо до задовољства или среће. Међутим, наше људске моћи су ограничене. Ако упоредимо нашу данашњу ситуацију коју карактерише велики степен цивилизацијског развоја, поглед на свет који је заснован на науци и технологији, са ситуацијом човека у првобитним заједницама, можемо закључити да се наша, људска моћ у изузетно повећала. Упркос великом напретку који нам је омогућио да остваримо многе наше жеље, да активно делујемо на свет и да га натерамо да се прилагоди нашим жељама, наше људске моћи су и даље ограничене. С друге стране ове границе су „више силе”, природне и друштвене силе које су јаче од нас и на које не можемо утицати.

Управо онда када немамо моћ да утичемо на развој догађаја или на судбину, ступа на сцену осећање наде. Ми тада једноставно верујемо – надамо се – да ће се ствари одвијати у складу с нашом жељом. То нам даје извесно осећање сигурности да ће ствари бити онакве каквих их желимо. Такође, ако желимо да престане неко непријатно стање, рецимо нека тешка болест на чији развој не можемо пуно утицати, тада нам је такође потребна нада како бисмо имали слику будућности која се одвија на начин на који желимо. Управо због тога што и онда када смо немоћни и беспомоћни и када ништа не можемо урадити, нада нам даје позитивну визију, она нам омогућује такву слику будућности због које желимо да живимо.

Некада људи погрешно процењују своје моћи да утичу на позитивни развој догађаја. Једна врста грешке јесте да имају моћ да утичу, али они уместо да активно желе и предузму акцију, погрешно верују да су немоћни тако да се само пасивно надају. Друга врста грешке је када људи у стварности немају моћ да утичу на позитиван развој, али погрешно верују да имају, тако да су активни, губећи енергију у активностима које не могу да донесу резултат.

Лажна нада

На лажну наду можемо гледати као на статистички проблем. Бројне су ситуације у којима је вероватно да ће се ствари одвити на жељени начин, али је ова вероватноћа веома ниска. Пример за то би било играње игара на срећу или клађење на спортске резултате. Што је особи важније да се догоди позитиван резултат то је склонија да се поверује да ће се баш њој догодити статистичко чудо. У медицини је позната изрека: Све болести су излечиве, али нису сви болесници.

Људи не воле позицију пасивности и зато имају склоност да помажу „вишој сили”. За вернике је то молитва Богу да утиче на позитиван исход. Други се окрећу магијском „принципу магнетизма” верујући да и сам чин снажног жељења може да утиче на стварност. Како било, желети другима да им се остваре жеље и наде јесте знак пријатељства.

Зоран Миливојевић

politika.rs