Проблеми претерано емпатичних

Особе које не могу да спавају зато што упијају туђу патњу и проживљавају нечију тужну судбину, за коју су сазнале преко медија, треба да повуку границу између здраве и превелике емоције да не би били искоришћени

Када су нам важни други људи, онда нам је важно и како се они осећају. Када је реч о осећањима, онда је главни принцип у свим облицима пријатељских односа саосећајност. То једноставно значи да нам је жао када пати неко ко нам је важан, и да нам је драго када се та особа пријатно осећа. Овај принцип није само реактиван, у смислу да само реагујемо на осећања нама важних људи, него је и проактиван. То значи да ми чинимо одређене радње како би се они који су нам важни пријатно осећали, а избегавамо да чинимо оно што их иритира.

Шта је с осећањима оних људи који нам нису важни?

Саосећање с непознатим

Да ли ћемо саосећати с њима или нећемо зависи од несвесног процеса који зовемо поистовећивање или идентификација. Што више у непознатој особи несвесно видимо себе или некога ко нам је важан, вероватније је да ћемо саосећати с њом и њеном патњом. Што је та особа сличнија нама или некоме ко нам је важан, то је вероватније да ћемо се поистовећивати и с њом саосећати. Што је мање слична нама или онима које волимо, то је мања вероватноћа да ћемо саосећати, а већа да ћемо бити равнодушни према њеној патњи. Ако сматрамо да је непозната особа лоша или зла, тада може доћи до антипатије, то јест до тога да нам је драго што она пати јер у томе видимо њену „заслужену” казну.

            Овај начин функционисања у односу на туђе емоције је у природи људског бића које је способно за односе саосећања (симпатију), равнодушности (апатију) и противосећања (антипатију). Иако ова усмереност на себе и своје људе може изгледати окрутно, у питању је механизам емоционалне заштите. Довољно је да се запитамо шта би било када би нам сви људи на свету били емотивно важни, од оних које сусрећемо у стварном животу, до оних које гледамо на ТВ-у? С обзиром на количину информација о људској несрећи и патњи, резултат би био да се непрестано лоше осећамо због туђе патње. Из тог разлога људи различито емотивно реагују на „своје друге” у односу на „туђе друге”.

За разлику од саосећања или симпатије, емпатија је способност уживљавања у друге, у њихове животне ситуације и њихова осећања. Сваки пут када се неко запита гледајући нечију несрећу и патњу „Како би се ја осећао да се то мени догоди?”, он постаје емпатичан. Када људи схвате да други нису исти као и они, тада постају емпатични на вишем нивоу. Тада себе питају „Када бих ја гледао на себе, друге и свет исто као и та особа, како би се осећао у њеној ситуацији”.

Емпатија је веома важна способност која је у основи социјалне и емотивне интелигенције, и зато од велике вредности у грађењу односа с другима. Да би људи били емпатични морају да имају способност „читања” невербалних сигнала других људи. Тако на пример, незамисливо је бити мајка детета које још није проговорило без способности емпатије с њим.

Колико је емпатија важна у међуљудским односима видимо управо код оних људи који имају смањену способност емпатије и саосећања с другим људима, као што су нарцисоидни људи и антисоцијалне психопате.

Емоционални сунђер

Као што способност емпатије може бити смањена, она може бити и претерано развијена до мере да хиперемпатични људи имају значајне проблеме у личном и друштвеном функционисању. То су људи који се непрестано поистовећују с патњама других, било да их познају, било да су за њих сазнали преко медија. То су особе које не могу да спавају зато што проживљавају нечију тужну причу или судбину за коју су сазнале преко ТВ-а. Они се понашају као да су „емоционални сунђер” који упија туђу патњу. Многи од њих осећају личну одговорност за туђу патњу и дужност да буду солидарни и да помогну другима. То их чини „спасиоцима” који често наивно не препознају предаторске мотиве других, тако да завршавају као жртве искоришћавања.

Многи од ових „емпатичара” бивају преплављени туђом патњом тако да непрестано доживљавају „светски бол”. Да би то избегли и да би се осећали добро они се неретко повлаче и изолују од свих негативних информација.

Треба знати границу између здраве и претеране емпатије, а децу треба учити да постоји граница између њих и других, да не треба да се „сливају” са сваким ко пати, човеком или животињом, као и да брига за друге мора бити ограничена бригом за себе.

Зоран Миливојевић

politika.rs