„Човек губи смисао свог живота тражећи да успе у очима других“

Црква од нас не тражи да постанемо „добри људи“. Наша Црква проповеда да, чак и у нашем неуспеху  да будемо добри, можемо бити вољени и та љубав према нама даје нам могућност напретка.

Наш неуспех да живимо у истинској љубави не стоји на путу Божијој истинској љубави према нама.

Човек се често претвара да воли, претвара се да му други не сметају. И он то ради у покушају да прикрије свој егзистенцијални неуспех да буде добар.

Бити добар није циљ човека. Човек не треба да тражи начине да постане добар или савршен или успешан пратећи одређена правила понашања. Савршенство са светским стандардима постаје опсесија.

Човек губи смисао свог живота непрестано настојећи да успе у очима других, да његову „вредност“ признају многи. И тако прави идоле. Идоле својих врлина. Често може да иде толико далеко да контролише све друге – недостојне, несавршене, лоше, „такозване“ – док сам живи „такозваним“ животом, животом у коме се маске мењају на човеко-угодном олтару.

Уместо свега овога, човек треба да тражи Благодат која „лечи болест и обезбеђује оно што недостаје“.

Наша сврха није да наша несавршеност „нестане,“ да не бисмо пали у процену многих, већ да је препознамо, да је положимо пред ноге нашег Христа.

Не тако ретко помислимо да Христос жели да будемо савршени у световном смислу те речи. „Савршенство“ које Христос тражи од нас лежи у његовом подстицању: „Научите се од мене, ја сам кротак и смирен срцем“.

Зато бисмо се усудили да кажемо да „савршенство“ лежи у прихватању наше несавршености, у признању да нам је потребна помоћ.

На крају, „савршен“ је онај ко живи са покајањем; понизан и кротак, који живи с другима у слози, са расположењем да служи ближњему.

арх. Павлос Пападопулос

vimaorthodoxias.gr