Када човек више није оно што је био пре него што се разболео...

Болести се међусобно разликују. Међутим, Алцхајмерова болест, која погађа десетине милиона људи широм света, је можда најразличитија. Ова страшна болест прогресивно уништава све људско у човеку. Болесник полако престаје да се сећа, да мисли, да осећа, да идентификује и препознаје, да жели и чезне, почиње да збуњено говори, да муца. Залеђено лице, поглед који не гледа, механички поновљени покрети без смисла. Алцхајмерова болест уништава, али не убија. Смрт може доћи касно и увек ће настати из неког другог узрока. Човек није оно што је био пре него што се разболео, он је измењен, постаје патолошки другачији, он се празни, он је пуст. Ненасељено тело. Код Алцхајмера је човек физички присутан, али је одсутан, одсутан од себе, одсутан од других.

 Болест је мучна за оболелог на почетку свог испољавања, када још није скршио своју самосвест, али што га више нагриза и чини неспособним за било какав однос, то је болнија за његове ближње. Питање које сви постављају родбини пацијента је: „Да ли вас препознаје?“ Исто питање  нестрпљиво постављају и сами себи. Да ли да оболелог збрињавају код куће или су принуђени да га воде у надлежну установу?

Француски филозоф Мишел Малерб у својој књизи “Алцхајмерова болест. Живот, смрт, препознавање“ мења правац питања од самог почетка. Књига је написана у мешовитом, али правном жанру: филозофски есеј и лично сведочење. Смењују се строго филозофске странице са страницама на којима аутор бележи своје скоро свакодневне посете установи у којој сада живи његова супруга Ени, погођена том болешћу. Ове посете можда заузимају мање страница у књизи, али су извор филозофског размишљања. Дакле, питање за Малерба није да ли Ени препознаје њега, већ да ли он препознаје њу, да ли препознаје живо биће које посећује, његову жену, жену коју је волео. За Малерба, међутим, препознавање, које је нешто сасвим другачије од идентификације, није морални концепт, већ онтолошки, и читава његова књига покушава да одговори на ово питање: „Како препознати људско биће?“ Алцхајмерова болест стога поставља питање идентитета са екстремним интензитетом. Шта чини идентитет људског бића? Шта дефинише људско биће и чини га препознатљивим ?

 Малерб говори о Алцхајмеру без улепшавања ствари. Он гледа  пропадање и неисцрпну моћ смрти. Пита се да ли је могуће идентификовати особу која болује од Алцхајмера? Како препознати своју жену, жену која жваће длаку своје косе...? Како препознати идентитет у човеку, када он сам не може да га препозна у себи, када не зна ко је? Како препознати своју жену када она не препознаје тебе? Малерб ће дати крхак одговор на своје узнемирено питање: разлог због којег препознајем ону коју имам пред собом, своју жену, је на крају у љубави коју гајим према њој, љубави којој желим да останем веран. Препознавање значи приписивање хуманости коју болест уклања. То је чин љубави и правде против неправде болести. Препознати значи и даље бити присутан. Човечанство је уметност суживота.

  Међутим, Малербов одговор нас оставља беспомоћнима, када је наше биће постало биљка, грубо речено, у завршној фази болести, када апсолутно ниједним својим гестом не показује да нас препознаје. Тада једино вера у светост људског живота може дати одговор. Ако људски костур који непомично и апатично лежи у кревету, не обављајући ниједну од људских функција, не сматрамо светим, ако не сматрамо да нам се обраћа императивним моралним позивом, онда је пут у нечовечност отворен . Нећу да ширим причу, само ћу да додам да ме, у случајевима као што је Алцхајмерова болест, препознавање као онтолошко питање уопште не занима. Малербова књига ми, међутим, помаже да је схватим као моралну идеју: мукотрпан, свакодневни напор да се препозна одређено људско лице код Алцхајмеровог пацијента, какво сте знали пре него што се разболео. Човек није оно што се дешава у његовим последњим данима, није оно што од њега чини болест, већ је оно што је био целог живота. Он је тај кога знаш, он је тај са којим се се сродио.

На срећу, Малерб не остаје доследан у свом онтолошком приступу препознавању. Етика бриге задире у књигу одасвуд. Свака посета се завршава фразом: „Сутра ћу поново ићи код Ени“. Управо је ово најважнија фраза у књизи.

 о.Х. Пападопулос

diakonima.gr