Дисциплиновање није лак посао

Када деци поставите границу, реално је очекивати да ће она бити љута, бесна, тужна, али без тога проблеми ће се продубљивати и постати озбиљнији.

Однос према дисциплиновању деце мења се веома брзо. Не тако давно, што се дисциплиновања деце тиче, знало се: „батина је из раја изашла”. Срећом, то се променило.

Од ауторитарног васпитног стила побегли смо у онај попуштајући и мислили да ствари решавамо неупоредиво боље него што су то радиле раније генерације. Међутим, после неколико година нашли смо се у ситуацији да нам је дете размажено, да у школи не постиже добар упех, да је склоно импулсивним пражњењима и нападима беса, без икаквих обавеза у кућним пословима.

Ауторитет и блискост

Савремено родитељство подразумева да смо детету пришли као значајном пројекту: едуковали се, читали, осмишљавали, саветовали се. Како сад објаснити себи да је ефекат нашег изузетног труда, љубави и пожртвовања такав да с једним или можда двоје деце једва излазимо на крај? Чини нам се да скоро ништа друго и не радимо, већ смишљамо како да решимо проблематичне ситуације нашег мезимца. Како су нас уверења која звуче примамљиво: „о свему се договарамо”, „дете и ја смо пријатељи”, „не желим да фрустрирам дете”, „желим да моје дете увек буде срећно” довела до тако крупних проблема?

Прва дилема коју треба разрешити јесте да родитељ прихвати сопствени ауторитет. Родитељ је задужен за постављање граница, које су детету и те како потребне и неопходан су услов за добар емоционални и социјални развој. С дететом родитељ наравно треба да буде близак, али не треба да покушава да буде пријатељ. Пријатељство подразумева равноправан однос, а родитељ с дететом није и не може да буде равноправан.

Други проблем односи се на то да је дисциплиновање често прилично непријатно искуство и за родитеља и за дете. Разлог је једноставан: када некоме поставите границу, реално је очекивати да ће он бити љут, бесан, тужан... Дете не воли да му се нешто ускраћује или намећу неке обавезе и у ситуацијама када му се поставља граница, односно када се дисциплинује биће љуто, узнемирено, плакаће или ће имати напад беса. Иако непријатно, то је потпуно нормално.

Однос према дисциплиновању деце мења се веома брзо. Не тако давно, што се дисциплиновања деце тиче, знало се: „батина је из раја изашла”. Срећом, то се променило.

Од ауторитарног васпитног стила побегли смо у онај попуштајући и мислили да ствари решавамо неупоредиво боље него што су то радиле раније генерације. Међутим, после неколико година нашли смо се у ситуацији да нам је дете размажено, да у школи не постиже добар упех, да је склоно импулсивним пражњењима и нападима беса, без икаквих обавеза у кућним пословима.

Ауторитет и блискост

Савремено родитељство подразумева да смо детету пришли као значајном пројекту: едуковали се, читали, осмишљавали, саветовали се. Како сад објаснити себи да је ефекат нашег изузетног труда, љубави и пожртвовања такав да с једним или можда двоје деце једва излазимо на крај? Чини нам се да скоро ништа друго и не радимо, већ смишљамо како да решимо проблематичне ситуације нашег мезимца. Како су нас уверења која звуче примамљиво: „о свему се договарамо”, „дете и ја смо пријатељи”, „не желим да фрустрирам дете”, „желим да моје дете увек буде срећно” довела до тако крупних проблема?

Прва дилема коју треба разрешити јесте да родитељ прихвати сопствени ауторитет. Родитељ је задужен за постављање граница, које су детету и те како потребне и неопходан су услов за добар емоционални и социјални развој. С дететом родитељ наравно треба да буде близак, али не треба да покушава да буде пријатељ. Пријатељство подразумева равноправан однос, а родитељ с дететом није и не може да буде равноправан.

Други проблем односи се на то да је дисциплиновање често прилично непријатно искуство и за родитеља и за дете. Разлог је једноставан: када некоме поставите границу, реално је очекивати да ће он бити љут, бесан, тужан... Дете не воли да му се нешто ускраћује или намећу неке обавезе и у ситуацијама када му се поставља граница, односно када се дисциплинује биће љуто, узнемирено, плакаће или ће имати напад беса. Иако непријатно, то је потпуно нормално.

politika.rs