Губитак не мора да води у очај и депресију, љубав је штит од безнађа

Једна од најнеобичнијих ствари у вези с људским родом јесте то што сви знамо да су губици неминовни, али се готово нико на њих не припрема. Да ли је, уопште могуће припремити се за губитак вољене особе? И како се љубављу борити против безнађа?

Ако изузмемо религије, те велике системе за пружање опште утехе и манипулацију нашим осећањима стрепње, наде и бола, ми не располажемо техникама за суочавање са губитком које учимо, преносимо, усавршавамо… Штавише, често се разговори о томе прекидају, „да не слуте на зло”, а лако се може претпоставити да нико није ни помислио да на факултете или у школе уведе часове о овој теми. А и како је уопште могуће припремати се за губитак?

Стална стрепња и размишљање о томе да бисмо могли бити изложени губитку може водити само песимизму, туробности и осећају бесмисла. И, што је важније, то заправо уопште не би помогло, пошто је бол због губитка неизбежан, а при изненадним губицима врло интензиван и дуготрајан. Шта, онда, да се ради?
Тамна страна љубави

Почнимо од тога да бол услед губитка има свој смисао. Он је еволуциони пратилац процеса везивања и, заправо, представља тамну страну љубави. Зато што је током праисторије родитељство било тако тешко, а одбацивање уплакане, беспомоћне деце велико искушење, ми смо потомци оних предака који су своју децу волели, патили кад би неко умрло и будућу неговали што су боље могли како би избегли поновни бол.

Потпуно је, дакле, природно да губитак боли. Осећања преплављујуће туге, шока и безнађа, или, насупрот томе потпуни нестанак емоција, прате сваки велики губитак неко време. Све је још интензивније ако изгубимо изразито блиску особу, ако је губитак неочекиван или сведочимо масовној трагедији. Тада су ова осећања вишеструко снажнија.
Резервоар туге није непресушан

Процес туговања, међутим, траје изврсно време, укључује бурне психолошке процесе, а онда почне да јењава. Живот је, у највећем броју случајева, јачи, а резервоари туге нису непресушни, па, понекад са осећањем кривице, ипак почнемо да откривамо да је у животу поново могуће уживати.

Одлучујућу улогу у овом процесу имају два осећања: могућност да (поново) волимо себе и могућност да (поново) волимо друге.

Ако себе и своју вредност дефинишем искључиво кроз особу која ме је напустила или себе убедимо да нико други на свету не вреди ни приближно колико онај ко је отишао, губитак ће водити очају и депресији.

Међутим, ако не занемаримо богат социјални живот, ако задржимо и изградимо односе с много људи којима можемо да пружимо љубав и да је од њих примимо, безнађе не мора ни да наступи. У таквој ситуацији је, такође, једино и могуће очувати односе с изгубљеном особом и не заборавити ко је она стварно била поред онога што ми од ње у свом уму правимо.
Стваралаштво, активизам, љубав штите од безнађа

И у најмрачнијим тренуцима могуће је подсетити се да и бол губитка има своју светлу страну – љубав. Важније од тога што боли је јасна спознаја да смо способни за љубав. И мада бол можда никад неће потпуно уминути, увек можемо да дамо свој допринос свету кроз стваралаштво, активизам, нове љубави и оптимизам.

Александар Димитријевић, клинички психолог и психоаналитичар

nesalomivi.rs