Повредити и бити повређен

Поларности су нормални однос унутар психичке, физичке и хемијске реалности. Једном речју, поларности или крајности су реалност, можда чак и њена суштина. Ипак, услед законитости опажања и способности свести да у фокусу има само један објекат, као и функције Ида који бежи од непријатности, у свести остаје једна од две поларности. Уколико се опажање не развије крајности ће остати једини оквир унутар којег ће закључивање бити веома ограничено.

Kрајности најчешће нису прихваљиве осим у ретким ситуацијама када друге опције нису адекватне. Иако ретко, и то може да се деси па је ред да се и о томе каже на овој wеб страници.

Волети и бити вољен нису крајности о којој на овом месту желим писати већ крајност “волети” и “бити повређен”. Вероватно већина читалаца у искуству има ситуације повређивања унутар или након распада емотивне везе. Овај сложени процес наставља се туговањем и жаловањем који итекако може угрозити квалитет живота па и само свакодневно функционисање. Процес је краћи уколико предвиђа адекватно пражњење емоција у свакој од фаза туговања. Оно што ме више фасцинира од туговања и начина слагања успомена је начин доласка до прекида везе.

Свака веза распала се због неадекватне емоције која опстаје у психичком пољу. Лако је разумети када је емоција љутње доминантна, тада је јасан узрок. Хранити душу љутном свакако није прикладно у емотивном односу, нарочито уколико та емоција опстаје. Оно што је чињеница је да агресивност дуже опстаје у заједници него изненадност дубоке повреде, када једна једина изјава пређе црвену линију другог партнера. Чини се да је теже и незгодније када у емотивној вези душу храните великом љубављу после које може доћи велика повреда. Тада је само једна реч, један гест или поступак та “велика повреда” и она има снагу да доведе до тектонских поремећаја у функционисању душе пре свега због превелике осцилације у кратком времену. Зато је смрт детета најстреснији догађај у животу сваке мајке која има такво искуство. Kада идилу мира и лепоте прекине овакав догађај један део мајчине душе оде са дететом у свет који није метрички могуће изразити. На срећу много су чешћи други примери као што је повреда једног од партнера у љубављи богатој вези. И тада за последицу имамо да један део душе повређеног нестаје са нестанком везе што ће подразумевати период психичког опоравка. Овај период зовемо периодом туговања и жаловања. Тада као да се догоди нагло скретање судбинских токова који брутално пресецају душу што доводи до онемогућавања адекватног психолошког па и физиолошког одговора на повреду. Рекло би се да је овде у првом тренутку реч о фази шока којима започиње како Искуствени модел стреса тако и поменути процес туговања и жаловања. Изненадне повреде које сежу иза црвене линије, а које погађају раније усађени страх, најчешће страх од неадекватности, одбацивања, недовољности и томе слично, заправо представљају филигрански прецизне окидаче за промене у души после које више ништа није исто. Неки ово доживљавају као краћу, болнију али пожељнију варијанту ако је до прекида морало да дође, док други у изненадности виде превелики терет који је, самим тим, нежељен. О овоме је апсурдно причати и поредити па ово подсећа на размишљање да ли је лакше умрети у сну од инфаркта или полако умирати од рака. Поента је у изненадности која итекако уме да остави последице на оне који остају, па је и овај фактор важно узети у обзир а не само узроке њеног настанка. Другим речима, некада је изненадност тежа од самог садржаја јер је и смрт тежа од инфаркта који је изазива. У сваком случају, лакше је подносити некога ко континуирано показује агресију или друге непријатне обрасце понашања, него онога ко је препун љубави а ко у неком тренутку погоди старе ране и боли.

Последица оваквог исхода емотивне везе, без обзира да ли је реч о емотивној, пословној, породичној или каквој другој вези, може бити и победа и пораз. Резултат ће зависити од низа околности и фактора који утичу на исход. За почетак, сетимо се Његошевих чаша меда и жучи па је сасвим коректно сматрати да је све на добро, па и повреда која ће до тога довести. Према томе, резултат сваке повреде може бити емотивно јачања, али и учење онога што се никада више не сме учинити, и томе слично. Супротно томе, овакве повреде могу битно утицати на ломове после којих може уследити изолација и осећај потпуне неадекватности што, у најтежим случајевима, може утицати на осећај да је време стало. А са временом стане и живот тако да особа пореживљава до даљњег. Наравно, реч је о најдубљим ломовима. И овде, као и у другим ситуацијама појаве изненадности, важи правило да “што ме не убије то ме ојача” као и контрапункт, да “што ме не ојача то ме убије”.

Лек од изненадности не постоји. Живот је увек способан да покаже неки облик изненадности. Али је зато сасвим сигурно да у животу постоји равнотежа па је за претпоставити да је изненадност била искуство особе која изненађује другу, чиме се све доводи у равнотежу. Тиме је иницијатор изненадности слободан/на и може започети нови емотивни живот у потрази за адекватним партнером. Kосмичка правда постоји и то је јеванђелиста записао нама на наук. Нека нам Бог помогне да поднесемо изненадне емотивне ломове који имају снагу да промене живот.

Петар Јекнић

emoracio.edu.rs