Кућа “окамењене Зоје” постаје музеј

Дрвена кућа 19. века постала је позната на територији бившег Совјетског Савеза и савремене Русије православном легендом да је у Самари (тада Кујбишеву) у зиму 1956. девојка по имену Зоја оскрнавила икону светог Николе Чудотворца. Бројни клирици Руске православне цркве и званичници Самарске епархије, укључујући митрополита сизранског и самарског Сергија, верују да се чудо догодило. Раније је руководство грађевинске компаније „Времја плус“, планирало је да сруши легендарну кућу. На овом месту су желели да граде нове вишеспратнице за становање. Међутим, браниоци града Самаре одбранили су кућу „Зојиног стајања“. Шеф грађевинске компаније рекао је да је спреман да Епархији самарској препусти земљиште поред куће и још две суседне куће, као и саме зграде. Сада је кућа у којој се „скаменила“ Зоја, и земљиште испод ње пребачена на Самарску епархију Руске православне цркве, која на овом месту планира да о трошку филантропа направи музејски комплекс. Како се ово чудо догодило? У руској Википедији ова прича назива се „православном легендом, народном причом, црквеним предањем“. Но, за колико легенди знамо тачну поштанску адресу места радње, конкретне чињенице и стварне животописе главних јунака? Реч је о најпознатијем чуду које се догодило у СССР-у у време војујућег атеизма. Град Кујбишев (сада Самара) у Самарској области уз Волгу у Русији. Силвестрово 1955. године. У Чкаловској улици на кућном броју 7 (данас Чкалова 84) окупила се група младих. Међу њима била је и Зоја Карнаухова, радница и комсомолка (чланица Савеза комунистичке омладине). Кад је почео плес, Зоја није имала партнера – њезин дечко, Никола, није дошао на прославу. Видевши у тамном куту собе икону светог Николе Чудотворца, девојка је безбрижно рекла: „И он је Никола, с њим ћу плесати!“ Кад је посегнула за иконом, једна пријатељица, желећи да је наговори да одустане од тога, једва стигла довикнути: „Зоја, не хули!“ Али се Зоја само насмејала и рекла: „Ако има Бога, онда нека ме казни!“ Оно што се после догодило, у свом извештају за регионално одељење КГБ-а описао је старији поручник Колесов. Текст у изворном облику преноси Андреј Караулов, аутор књиге „Руски пакао“: „Другарица Зоја Карнаухова у исти трен остала је непомична. На средини собе, другарица З. Карнаухова остала је парализована заједно с иконом коју је привила на груди. Другарица З. Карнаухова није пала него је остала стајати с иконом Николе Чудотворца у рукама. Како другарица З. Карнаухова није показивала знакове живота, него је стајала отворених очију, друг Поплавски, члан Комсомола, послао је по окружног шефа милиције, али њега није било. Затим је назвао другарицу Сиренкову, одговорну за регионално одељење милиције, која је у Чкаловску ул. 7 послала патролу и екипу хитне помоћи из градске болнице бр. 2. Сведок Табаринов истрчао је на улицу и почео сејати панику међу локалним становништвом.“ Вест о томе што се догодило, раширила се по граду брзином муње. Рано ујутро, 1. јануара 1956. пред кућом у Чкаловској улици окупило се узнемирено становништво. Осим преплашених комшија, дошли су и власници суседних локала, а успркос великој хладноћи, пристизало је све више људи. Окупило се толико мноштво да трамваји у суседној улици више нису могли пролазити. Стигло је и милицијско појачање. Кућа је окружена милицијским кордоном и никога нису пуштали унутра. Говорили су да се ништа није догодило и да никога нема у кући. Али су људи почели постављати питања: Ако нема никога, чему онда милиција? Зашто су затворени прозори? Зашто су звали докторе? У међувремену је екипа хитне помоћи узалудно покушавала призвати Зоју к свести. Сви покушаји да јој се да инјекција били су безуспешни: игле су пуцале и нису успевале проћи под кожу ни милиметар. Поред тога, нико није могао помаћи девојку с места нити јој узети икону из руку. Зоја је била као скамењена. Но, била је жива: дисала је, имала је отворене очи и срце јој је куцало. На њој се могао осетити лаган, уједначен пулс. Покушали су испод ње извући дрвену подлогу. Безуспешно, јер би секира одмах отупела. Можемо само замислити што су проживљавали милицајци који су били распоређени да чувају објект. Становница Кујбишева, Ана Фиедотова, сећа се како је пожурила за једним чуваром кад му је завршила смена. Трчала је за њим неколико улица. Кад су остали насамо у некој напуштеној улици, упитала га је: „Ако тамо нико не станује, зашто онда никога не пуштају?“ „Не смем ништа да кажем“ – одговорио је милицајац. „Нећу Вас одати!“ – обећала је. „А јесте ли верница?“ „Јесам“. Тада је чувар скинуо с главе своју милицијску капу и спустио пред Аном Фиедотовом главу: коса му је била скроз седа. „Ово се догодило преко ноћи – одговорио је тихо мушкарац – а имам тек 28 година.“ Зоја је тако стајала 128 дана – без сна и починка, без јела и пића, без топле одеће у кући која се није грејала. Причало се да је понекад усред ноћи из куће допирао глас који је ледио срце: „Обратите се! Сви тонемо у гресима!“ Један је чувар наводно кроз прозор куће видео старца који је из Зојине руке узео икону (врата су и даље била затворена). Зојина одећа била је прекривена прашином, а коса разбарушена. Скривали су је од знатижељних погледа и прекрили је чаршавом као живи кип. Више од четири месеца... Све што се у кући и око ње догађало било је под контролом тајних служби. Сведоци су ућуткивани, иако су њихове изјаве брижљиво документоване. Новинар Андреј Караулов тврди да су документи о Зоји скупљени у неколико тешких актовка под ознаком строге тајности. Чувају се и стенограми партијских састанака. У једном од њих, од 19. јануара, пише: „Верске заједнице су врло активне, а ми недовољно. Пример за то је инцидент у Чкаловској улици. Све су измислили пре одржавања локалне партијске конференције. Верска завера – ништа друго!“ У свим колективима Кујбишева, у читавој околини почела су масовна предавања на тему научног атеизма. Ради „демаскирања“ чуда познати комсомолци имали су задатак да лажу да су лично били у тој кући и да тамо није било никаквог чуда. Локалном свештенику је наложено да с амвона огласи да у Чкаловској није било никаквог чуда. „Добро“, одговорио је он, „урадићу то. Али морам прво сам отићи тамо и уверити се. Не могу се позивати на туђе речи.“ Два дана касније добио је забрану изласка из града. У новинама Волганска комуна, у фељтону Дивљи инцидент од 24. јануара, писало је: „Инцидент у Чкаловској је дивљи и срамотан. Њиме се жели наштетити члановима Градског комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза.“ У стварности је читаво то партијско комешање имало потпуно супротан ефект од жељеног. Гледајући колико се комунисти труде све то заташкати, многи су били свесни да „где има дима, има и ватре“: ако су власти тако упорно покушавале све прикрити, онда иза свега мора стајати неки стваран догађај. Нови детаљи преносили су се тајно, али најважније је да су људи масовно почели да одлазе у цркву. У граду и околини није остало пуно отворених цркава – већину их је затворила Комунистичка партија – али од тада биле су пуне људи. Према неким проценама број оних који су примили свету тајну крштења у том раздобљу мерио се у хиљадама. Нови замах добило је и поштовање светог Николе. Свети заштитник морнара и путника и у Русији називан је Чудотворцем јер су његова чудеса повезана с помоћи сиромашним људима. Пред његовом се иконом сада палило на стотине свећа. Многи су му се обраћали у разним потребама. Спомињао се и један новији случај: кад је св. Никола помогао једном комунисти да пронађе партијску књижицу (у то време њен губитак значио је смртну пресуду). Тај необични „старац“ који се појавио у затвореној кући, како тврде сведоци, био је јако сличан лику светог Николе. Краљевство лажи Дошло је пролеће 1956., време још јаче борбе против вере. Ближио се Васкрс. У извештајима је писало да су многи људи у селима Кујбишевског округа веровали у чудо окамењене девојке. Успркос томе што је фељтон „Дивљи инцидент“ био нашироко дељен, становници села долазили су све чешће у цркву и причешћивали се. За време Страсне седмице, није се могла чути ни песма, ни звук хармонике, а у колхозу Победа нико није дошао у сеоски клуб на приказивање филма. Зоја је и даље стајала. Неко из партијског вођства напокон се сетио и рекао да би у кућу требало пустити свештеника. Дан уочи Васкрса тамо је отишао познати старац, отац Серафин Тиапочкин, (према другој верзији био је то Серафим Полоз), молио се за Зоју, а потом јој је пришао и пажљиво из руку узео икону. У том се тренутку Зоја повратила из свог стања. Наравно, чувари „краљевства лажи“ (или комунистичка власт) нису могли допустити да се такав сведок као што је Зоја Карнаухова врати у свет. Одмах су је одвезли на специјалнo одeљење психијатријске клинике где је подвргнута „интензивној терапији“. Био је то познати начин борбе с противницима совјетског режима којима је често дијагностикована „асимптоматска схизофренија“. Две године касније пустили су је кући. Након „терапије“, Зоја је остала инвалид. Није препознавала своје ближње и врло брзо је умрла. У архивима данашње Самаре недостају записи о њеном рођењу и смрти. Чак се не зна ни где јој је гроб. Трагична судбина задесила је и остале учеснике те новогодишње забаве. Виктора Тарабаринова осудили су на 10 година затвора, а када се вратио кући, живео је у непрестаном страху и никоме није одао детаље о тој ноћи 1955. године. Под присилом је потписао пристанак да ће у тајности држати све што је било повезано с тим догађајем. И део осталих сведока је ухапшен. Неки су послани у логоре, а некима се губи сваки траг. Успркос таквој репресивној политици власти и данас су живи бројни други непосредни сведоци тог догађаја. Старији нараштај добро се сећа те збрке и атмосфере страха, тајанствености и узбуђења. У породицама чувара и лекара још се добро памти тај догађај. У кућу у Чкаловој улици и сада људи доносе цвеће и моле се. У близини је подигнута статуа светог Николе. Написани су бројни чланци и снимљени филмови о скамењеној Зоји, а том темом бавили су се и најпопуларнији телевизијски програми. Икону светог Николе коју је узео из Зојиних руку, отац Серафим је однео је са собом и од ње се није растајао све до смрти. Не зна се где се данас налази. Многи детаљи тог догађаја остали су непознаница, а нико, осим највиших органа власти, нема приступа тајним актима који се тичу „случаја Зоја“. А ако је све тако добро било ‘заташкано’, то само значи да се чудо заиста и догодило. Како је приметио А. Караулов, сам КГБ дао је доказ да Бог постоји! „Скамењење“ Зоје није било само казна, него и благослов за Русију. Бог је објавио чудо светог Николе у самом срцу комунизмом измучене земље јер је волео Русију и хтео је Својој угроженој Цркви дати да пружи наду за време док су њени верници гинули под чизмом атеизма. Наталиа Кандудина