Да ли је ћутање увек златно?

Ко је од нас осигуран да се неће наћи у ћорсокаку? Сви смо склони да паднемо у глуви ћошак из кога изгледа нема излаза. Вероватно би сви погинули да сваке недеље у храму Божијем не слушамо јеванђеље, то јест радосну вест како се спасити.
Парадоксално, али што се човек ревносније труди да угоди Богу, он добија теже ситуације. "Ја оне које љубим карам и поправљам;" каже Господ. Само онај који ништа не ради, не бива прекорен. Ово важи и за појединачне хришћане и за целу Цркву. У сваком тренутку (са само малим паузама) изложени смо искушењима.
Данас смо слушали Јеванђеље о Спаситељевом исцељењу двојице слепих и бесомучног, немог човека. Слепи су ишли за Христом и молили: „Помилуј нас, Исусе, Сине Давидов ». Христос их је упитао: " да ли верујете да ја то могу? » Они су одговорили - да, Господе. Тада им је Христос дотакао очи и рекао: „По вери вашој нека вам буде ." И отворише им се очи. Слепи су прогледали. Христос је ходио по градовима и селима и исцељивао сваку болест и сваку немоћ у народу.  (види. Mт. 9:27–35).
Неки од тумача Јеванђеља виде у молби, којом су се слепи обратили Христу, почетак Исусове молитве: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног". Велику снагу ове молитве истакла је већина светих отаца Цркве.
Молитва се састоји из два дела. У првом, догматском делу, исповедамо божанство Господа нашег Исуса Христа, а у другом - морално-практичном делу - исповедамо грешност и молимо Христа да нас помилује. Тако, ова молитва у нашем духовном животу помаже да се одржи равнотежа. Она не да да паднемо до краја: гордост долази од веровања у Бога који је Бог изнад свих богова, а очај долази од осећања сопствене грешности и безвредности.
Када слепи сличном молитвом приђу Спаситељу, онда им Он, по њиховој вери, даје вид.
Можемо бити и слепи не знајући шта да радимо у ћорсокаку. Али, када се сетимо да је Свемогући Бог изнад нас, без чије воље нам неће пасти ни длака са главе, а истовремено критички оцењујемо себе, схвативши да заправо страдамо због својих грехова, онда нас Господ додирне милошћу Својом, и почињемо јасно да видимо куда треба да идемо.
Још једна прича о Господњем исцељењу немог бесомучног човека (види. Mт. 9:32) инспирише на размишљање, да у многим случајевима наше ћутање (страх од разговора са другом особом, да рашчистимо нејасну ситуацију) може имати веома деструктивне последице, које могу довести до уништења породице, револуције и ратова. И када се силом Божијом ослободимо беса, наша добра реч, која се лепо и прикладно изговори, исцељује, мири, смирује, ствара...Таква треба да буде наша црквена проповед. Ако је сколастична, одсечена од живота, онда је нема, а самим тим не гради, него уништава.
Дакле, драга моја браћо и сестре, никад у животу нема безнадежне ситуације. Ако смо са Христом, постоји излаз из сваког глувог кутка, под условом да не изгубимо веру у Спаситеља и уједно схватимо своју грешност. И запамтимо да тишина није увек златна. У многим случајевима, нема потребе да се плашите да само употребите ово драгоцено благо животворне речи да би се разјаснила недоумица. Амин.

архимандрит Маркел

Ј. Г.