Када родитељ умре – лично сведочанство

Догађај који ми се догодио пре седам година, догодиће у се неком тренутку сваком од нас. Изгубио сам вољену особу, изгубио сам оца који је умро након тешке болести. Желим да пишем о ономе што сам прошао и кроз што још увек на неки начин пролазим. Да пишем о процесу који ми је променио живот, променио и мене самог. Можда моје искуство може још некоме да помогне ко се нашао у овој тешкој ситуацији, када ти се измиче тло под ногама и када ништа више није и неће бити као пре него што је умрла твоја вољена особа.

Уопште нисам могао да очекујем, да претпоставим да губитак вољене особе може да изгледа тако. Моја прва реакција на његов одлазак јесте била да негирам, да „забраним“ себи бол тако што просто себи нисам дозволио да покажем осећања, да покажем своју тугу, јер сам се бојао да вероватно нећу бити у стању да их зауставим, ако буду „провалила“ из мене. Проблем иначе код мене је што сам човек „тежак“ на сузама, што сам мушкарац рођен на Балкану, а сви знамо да „мушкарци не плачу“, да „морају да буду чврсти“, итд.

Себе сам „тешио“ тако што сам се потискивао своју тугу говорећи себи да је њему сада добро, да нема разлога да тугујем, да ћемо се кад-тад срести, ако Бог да, да имам чврсту наду да је оцу, због његовог покајања пред смрт, Господ отворио рајска врата. И све то јесте тачно, али је потпуно погрешно да своју нормалну тугу за оцем (или било киме ко ти је јако пуно значио у животу) негираш, потискујеш у себе још дубље, тиме што ћеш свој бег да облачиш у „обланду“ хришћанске истине.

И тако сам ја бежао од туге за оцем годину и по дана. За тих годину и по дана, моје расположење је постајало све теже, све сам се теже осећао, постајао сам нерасположенији. Сан ми се пореметио, свака ноћ ми је изгледала као „мала робија“, хватао ме је страх, необјашњиви страх који ми је реметио сан. Сатима бих се превртао у мраку, не знајући шта ми је… Живот са мном је мојим укућанима постао тежак.

Јако је тешко када пролазиш кроз нешто што не знаш, а када наредно јутро мораш да се појавиш способан на послу, када имаш малу децу и када се подразумева да ћеш испунити све оно што си као глава породице дужан да урадиш.

Годину и по дана сам се тако мучио док нисам схватио да ми је потребна помоћ, помоћ психолога, особе која може да ме саслуша и да ми помогне да схватим шта се дешава са мном. Да будем искрен, толико је догорело да сам морао да се обратим за помоћ. У том тренутку сам био веома узнемирен јер је ово моје стање трајало и трајало а ја никако нисам могао да схватим шта се дешава са мном.

Испало је све много једноставније, на моје потпуно запрепашћење, могу да кажем. Након уводног разговора, након што сам рекао психологу шта ме мучи, да сам узнемирен и да не могу да заспим ноћу, она ме је питала шта се дешавало у мом животу у последње време. Испричао сам за рођење деце, за мој породични живот и поменуо сам и очеву смрт. Након њеног једноставног питања: ‘А како се ти осећаш због очеве смрти?’ ја сам на своје запрепашћење почео да се гушим у сузама, просто нисам могао да дођем до даха.

Само то једно просто питање је у мени отворило брану, иза које је експлодирао сав накупљени бол, сва туга која се у мени накупљала зато што сам изгубио особу која ми је највише значила у животу.

Сећам се да је то била прва ноћ када сам спавао без осећаја тежине, узнемирености, да није било тог „камена“ који сам носио без престанка.

Међутим, то је био само почетак. Пролажење кроз тугу је једна од најтежих ствари која може да се догоди човеку, притом, ово не говорим да бих уплашио некога.

Пролажење кроз тугу може да буде само такво – могуће је једино проћи кроз тугу, она не може да се заобиђе, прескочи, негира, замаскира. Мислим, може привремено, али ће се вратити и то потпуно неочекивано – неко може да постане агресиван, неко депресиван, неко да се ухвати за флашу, неко да потпуно неуспешно покушава да се „забави“, „заборави“ надајући се да ће тако туга проћи… А све ово због туге коју потискује, које се боји и не жели да пусти из себе. Наша осећања су веома снажна и морамо да водимо рачуна о њима. Не треба да их се бојимо.

Мој пут проласка кроз тугу након схватања да се управо о томе ради могао би да се опише као вијугави пут, са доста неравнина.

Туга је код сваког посебна, засебна, код сваког носи печат личности која пролази кроз тугу. Неки општи процеси и етапе се знају, али треба знати да туга никада није иста код две особе. И не зна се колико ће трајати и како ће тачно изгледати, просто не може да се претпостави и каже: ‘првих неколико месеци је тако, а онда ћеш осетити то и то, а онда ће бити тако и тако…’ Тако нешто је потпуно погрешно.

Сећам се да сам ја на почетку, када сам схватио о чему се ради, почео да тражим да прочитам нешто на ту тему и на своје изненађење нашао много корисних православних текстова на тему туговања који су ми помогли да своје стереотипе и заблуде полако исправљам. Доста тих текстова сам нашао и на вашем сајту. Они су ми помогли, просто дозволили да будем тужан, да схватим да нисам сам у томе, да и многи, многи други људи пролазе кроз слично, да је све то потпуно очекивано и нормално када доживиш губитак.

Моја прва заблуда – желео сам да своју тугу ставим у временске оквире, да урадим „све што треба“ да бих је ограничио, уоквирио, предвидео и завршио са њом. Разумео сам је као (непријатан) задатак који имам пред собом и који морам буквално да одрадим. Само сам желео да тако буде, али сам убрзо схватио да са тугом тако не иде.

Са тугом је пре свега потребно стрпљење, треба да се схвати да је све у реду, да је у реду да будеш тужан због особе коју си волео и волиш, а коју си изгубио. Да је у реду да то траје, да је у реду да будеш нерасположен, да је у реду да плачеш и да будеш потиштен. Мораш само да знаш да туга, иако и нормална и природна ствар, може да постане патолошка, онда када човек почне да „ужива“ у њој, да себе мучи кривицом, да дозволи да његов живот стане због туге, да жели да га други жале, сажаљевају због тога што је он изгубио некога, када центар и смисао живота постане туговање за вољеном особом.

Сам процес правилног пролажења кроз тугу представља огроман капацитет сазревања, осећања која могу да измене особу која тугује на боље, да схвати своја осећања, научи да гледа у себе, препознаје нешто што раније није могао чак и ако би „главом лупио у врата“.

Али овај процес није нимало лак. Много има сумњи, несигурности: да ли је све у реду са мном, да не лудим случајно, да ли ћу икада успети да прођем кроз тугу, да ли ће ме напустити ова тешка осећања?

Хоће, биће све у реду, али у своје време, не онда када бисмо ми желели. Чврсто верујем да је и пролазак кроз тугу због губитка вољене особе „крст“ којим се спасавамо, који нам помаже да се наше душе измене и постану спремне за Царство Божије.

Да поновим, туга није нимало пријатна, потребно је да прође време када можеш да говориш о особи коју си изгубио, а да не мораш да користиш сву менталну и емотивну снагу да задржаваш сузе које само што нису избиле. Потребно је време да можеш да се присетиш неких лепих ствари које си делио са том особом, а да можеш да се осмехнеш и да испричаш о томе са лепим сећањем. Веровали или не, такво време ће наступити, само треба бити стрпљив.

Постоје различите методе којима се себи може помоћи: вођење дневника, молитва за вољену особу, читање текстова и књига о овој важној ствари, можда и разговор са психологом или духовником који пре свега разумеју пре свега и препознају шта значи пролазак кроз тугу. Ми хришћани смо понекада у искушењу да не обратимо довољно пажње на тугу, да не схватимо да је и онда дата да помогне човеку да се промени, већ да сваки помен туге одбацујемо са познатим речима о томе да је „вољеној особи сада добро“, „да је грешно да тугујемо када имамо наду вечног живота“, итд.

Сузе много помажу. Много. Просто помогну да падне камен са душе. Помаже и физичка активност, шетња, ако неко може да трчи, било би одлично. Да се обрати пажња на начин живота, да спава довољно, да се храни како треба, да једе што више воћа и поврћа. Туга је, по речима једног православног свештеника из Америке „really hard work“, посао који замара, човек може да спава осам сати и да се пробуди и устане „мртав уморан“, да има осећај као да је сатима тежак физички посао. И ово заиста није претеривање, имао сам прилике да неколико пута осетим ово и сам.

Ово што ћу написати може некоме да изгледа невероватно, може да изгледа просто као хула. Проласку кроз тугу много помаже када се захваљујеш Богу за све што се догодило. Да, за све што се догодило. За то што си изгубио вољену особу, за то што ти је јако тешко, за све што се тако догодило и што је вољена особа прешла у вечност, а што сте ви остали. Да се искрено захваљујеш Богу за сав свој бол, тугу, тежину, сузе, тескобу, тешке и мрачне мисли. И ово није неки духовни „мазохизам“, кроз захваљивање Богу ти „самог себе и цео живот свој Христу Богу предајеш“.

Овај савет Светог Игњатија Брјанчанинова сам пробао на себи у тренуцима велике туге, више ни не знам колико пута током ноћи у којима сам се превртао и нисам могао да спавам због „камена“ туге који сам осећао да ме притиска. Помогне не у виду магичне пилуле, не неког обредног ритуала када мораш тачно толико и толико пута да поновиш магијску формулу. Помаже јер захваљивање привлачи утеху Божију, схваташ у тим тренуцима да је све баш тако требало да се догоди, да Бог зна добро зашто је тако уредио да се догоди, осећаш да поново стичеш наду да ће све бити добро и да је овако најбоље.

Након више година рада на себи, читања о туговању и проласку кроз њу, могу да кажем да сам доживео неке од ствари за које нисам веровао да ће икада доћи: туга је ипак постала лакша, нема оне тежине, оног акутног бола који је постојао на почетку. Притом, када кажем почетак, мислим на третнуак када освестиш, постанеш свестан да си тужан због губитка вољене особе, а не почетак у смислу датума када је прешла у вечност. Из мог искуства, године деле ова два тренутка.

Кроз тугу заиста почињеш да пролазиш тек када је постанеш свестан. Другог пута просто нема. Да га има, ја бих га нашао и пре изабрао њега.

И још нешто што сам хтео да додам за сам крај. Мислим да треба да препознамо нашу прву, рекао бих, природну реакцију на долазак тешког осећања туге. Ми се забринемо зашто је опет и опет ту, када ће отићи, да ли ће се икада завршити? Посебно ако већ коју годину осећамо тугу и пролазимо кроз стање губитка вољене особе.

Ова наша прва реакција нам доноси немир, узнемиреност, почињемо да се вртимо у круг анализирајући, процењујући докле смо стигли, да ли је са нама све у реду, итд., покушавамо да наш процес туговања убацимо у некакве оквире, обрасце по којима она мора да се одвија. Врло често не препознајемо да је доласком новог „таласа“ туге, њеним поновним испливавањем (због рецимо рођендана вољеног човека или неког породичног празника) нама дата прилика да радимо на себи, да мењамо нешто у себи, да учимо да се молимо за ту особу, или да се учимо да заплачемо када нам је тешко, или да размишљамо о томе колико нам је особа значила, да размишљамо о позитивним примерима, о свему ономе што смо добро научили од ње…

Акутни бол туге пролази временом, иако можда човек и не може да поверује да ће тако бити. И треба да прође, али то не значи да слабљењем наше туге, њеним престанком ми заборављамо и „издајемо“ особу коју смо изгубили. Не, наша љубав према вољеном човеку који је прешао у вечност неће престати. Сама особа због које тугујемо би желела да наставимо даље, Господ то жели од нас, не само да жели већ је ту да нам помогне. Ми само треба да се препустимо Њему, да не губимо наду и да идемо дан по дан, корак по корак.

На крају ће све бити у реду.

imanade.org