Црква проповеда о будућности, а не о прошлости

Људска природа је таква да човек осећа носталгију за прошлошћу. Скоро све културе имају свој мит о златном добу, када су људи живели исправно и срећно.

И то не чуди, јер се протеривање прародитеља из Раја, на овај или онај начин, није могло не утиснути у колективно памћење човечанства. И обичан човек понекад воли да размишља да је „раније било боље“.

У Цркви постоји такав феномен: многи траже „златно доба“ у црквеној прошлости, сматрајући да је тренутно стање Цркве нетачно. Наравно, нико није отказао предвиђену епоху отпадништва, али жеља за „побожном прошлошћу“ понекад излази из оквира трезвеног размишљања.

Штавише, свако има своје „златно доба Цркве“. Неко сматра Стоглавски синод стандардом црквеног живота и покушава да угура савремену Цркву у оквире статута из XVI  века. Неко са уздахом сећа се величине Византијског царства, иако је у прашини више од пола хиљаде година. Неко воли да се препусти сновима о једноставности ранохришћанске заједнице, потпуно се одвајајући од стварности данашњице. А неко наставља да живи у синодалном периоду XIX века, као да није било револуција...

У принципу, црпљење инспирације из прошлости за тако традиционалну институцију као што је Црква је нормалан процес. Али већ је ненормално ићи потпуно у прошлост.

Jер Црква није само вапај за изгубљеним Рајем, у већој мери, то је тежња за будућим Царством Небеским. Шта свакодневно изговарамо у свом вероисповести? "Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века". Будућег, а не „лепу прошлост“.

Занимљиво је да секуларно нецрквено друштво прихвата идеју да Црква наводно живи у прошлости, тврдећи да је религија уопште „скуп застарелих догми“ које ометају напредак.

Али тежња за световним „напретком“, уступак духу овог доба, ово је такође нецрквени пут и, штавише, отворено антихришћански.

Да бисмо прошли „уски пут“ који је заповедио Сам Христос, не бисмо требали одустати од сопствене суштине, ради тренутног „јавног мњења“ и „прогресивне агенде“. Међутим, „игре улога“ које репродукују древност нису наш начин.

Црква се ослања на мудрост својих светих подвижника из прошлости, али паметно примењује ову мудрост у садашњим стварностима, очекујући да ће се поново спојити са Христом у Његовом долазећем Царству.

митр.Антоније (Паканич)

pravlife.org