о.Тимотеј - Недеља пета поста

Април 24, 2024 - 15:25

0 21

У име Оца и Сина и Светога Духа

Данас је браћо и сестре света Православна црква назвала ову недељу Глувна недеља. Шта то може да значи да је глувна недеља? И шта је то глуво што ми чусмо данас? Литургија није, чује се. Јеванђеље прочитасмо и чусмо. Између себе разговарамо данас цео дан и ништа није глуво. Глуви треба да будемо ми на наше страсне жеље и помисли. И глуви треба да будемо на позив наших грешних мисли и осећања које нас позивају на грешна дела. А то је баш у овој седмици, петој поста, када је пост већ добро одмакао и када од подвига поста и молитве, као што каже Давид псалмопевац “Колена моја изнемогоше и тело моје омрша“. И када такав човек запости, преда се молитви, бдењима, смирењу, да заиста колена заклецају од таквог поста и молитве, онда се заиста све утиша у човеку. И онда осети човек како га обузима мир. И почиње полако да се увлачи у себе, у своје унутрашње биће. Јер “Царство Божије унутра је у нама“, како каже Христос у јеванђељу. А ми најчешће сву своју унутрашњост избацујемо напоље и расипамо је редом као на вашару. Сав свој мир унутрашњи и све оно што временом стекнемо, трудећи се у врлинском животу, не умемо да сачувамо у миру, у тишини, у својој унутрашњости, него све то избацимо напоље као бисере пред свиње. И онда такав човек нема мира. И онда се запита “А шта је то мени кад ја и постим и молим се и исповедам се и причешћујем се и сваке недеље идем у цркву, а опет немам мира“? То је зато што се плашимо тишине. То је зато што се плашимо да заронимо у своју дубину. Плашимо се шта ћемо тамо наћи. Слушали сте, можда сте и гледали емисије где људи зароне у велике морске дубине и нађу тамо несвакидашње облике живота. Чудновате рибе у оним дубинама. А замислите човека који 30, 40, па и 50 година није заронио у своју дубину. Није заронио у своје срце. И замислите после 50 година кад зарони шта тамо тек може наћи. И када зарони и када види шта може да нађе обично се уплаши и побегне, из себе, из свога мира, из своје унутрашњости. И уплаши се и побегне главом без обзира. Зашто? Зато што се плашимо тишине. А то је благословена тишина. То је благословени мир. То је благословена дубина у коју човек само ако зарони са вером и без страха тако ће једино моћи да остане у том миру. Јер је велика борба са самим собом. И највећа је борба са самим собом. Против спољашњег непријатеља лако је се борити јер знамо ко је и какав је и одакле напада. Али против унутрашњег непријатеља најтеже је се борити. А човек је сам себи највећи непријатељ. Управо због тога што цео живот бежи сам од себе. И никако да стане једнога дана и једнога тренутка и да се сабере и да завири у себе и да се смири и да каже “Да, то сам ја. Ја сам такав и такав и такав“. И да просто прихвати себе са свим својим манама и врлинама. Али да не остане равнодушан “Па ето ја сам такав и шта ћу“. Него да крене у благословену борбу, да ступи у арену са својим страсним осећањима и жељама и својим грешним мислима и делима и да уз помоћ Божију извојује борбу и да остане унутра у својој тишини, у Царству Божијем. И узмите свакодневицу живота данашњег савременог човека. Шта углавном ми сви урадимо прво ујутру кад се пробудимо? Да ли се помолимо Богу? Да ли упутимо осмех особи са којој живимо? Да ли јој упутимо лепу реч? Или извучемо руку испод оног прекривача и притиснемо дугме са радија и телевизије и направимо несносну буку не подносећи свој мир. Дошла једна жена код духовника и каже му “Ето оче ја 10 година долазим у цркву и молим се Богу и опет не умем да се молим“. Он је пита “Па добро па како се ти молиш, да чујем, да видим“. Она каже “Па ето ја дођем у цркву и ја говорим Богу и говорим и говорим и говорим Богу и говорим и говорим“. Каже “Стани, полако. А да ли ти икада дозволиш Богу да и он дође до речи. Да ли дозволиш да и Он теби нешто каже. Да ли покушаваш да га ослушнеш шта хоће да ти каже“. И она ту схвати своју погрешку. Јер Бог се слуша у тишини. Како се Бог јавио светом пророку Илији? Изађе Илија на гору да види Бога. И наиђоше страшни ветрови. И прођоше ветрови и Бог не би у ветровима. Наиђе земљотрес, раздрма целу планину и Бог не беше ни у земљотресу. Наиђе, каже, огањ који жарaше све око себе и прође и Бог не беше ни у огњу. И наиђе, каже, глас тих и танак. И Бог беше у њему. Повуцимо се у своју тишину, смиримо се и ту ослушнимо Бога, ту Га потражимо. И онда ћемо сав немир око себе, који нас смара и обухвата и који сами праве људи око себе, дочекати у миру и са смирењем и неће моћи да нас потресе. Смиримо се и уђимо у унутрашњост своју, у дубину свога срца и ту видимо себе какви јесмо и шта јесмо. А јесмо икона Божија. Јер је Бог нас људе створио као своју икону. И ево овај храм ако једнога дана буде осликан, живописан онда ћете стајати овде на Светој литургији и гледати светитеље Божије као иконе Божије. А из њих зрачиће благословена тишина, благословени мир. И тако гледајући светитеље Божије на фрескама видећете уствари себе као икону Божију каквим нас је Бог створио. И какви ми треба уствари да изађемо пред лице Божије. И нека би дао Бог да заиста ухватимо тишину у унутрашњости својој и нађемо мир и очистимо упрљану икону Божију у нама. И да тако заиста као иконе Божије сретнемо Бога лицем у лице. Амин

манастир.вазнесење