Некада сам се са веома много трепета односио ка томе да "не разводним" пост и да га као од почетка изнесем до Пасхе. У томе сам видео некакав смисао, некакво благодатно осећање.
Али када је до мене дошло да је пост изворно уздржавање од хране до одређеног вечерњег часа, сва та самољубивост отишла је у дим.
Ток поста се прекида у суботу и недељу, а да не говоримо већ на Благовести и за Врбицу. Дакле, пост је освећење уздржањем одређеног временског периода. А како, од чега, у које време и у којој мери ћемо се уздржавати – свако одлучује самостално.
И нарочито је ту умилна хистерија "благочестивих другова": "Пост се односи на храну! Нарушити пост је грех! Ако сте нарушили – онда се покајте"
Дакле, смирите се: пост није само храна, јер задаци и циљеви поста нису гастрономски или дијететски, већ религиозни. Сваки проповедник ће вам рећи да је сврха поста да се обуздају страсти, а не да смрша.
А што се тиче «покајте се» - подсетите нас која је јеванђелска заповест нарушена кршењем савремене форме поста? Ниједна. Које се уредбе Васељенских Сабора и «апостолских» канона крше савременом формом поста? Никакве, зато што су под појмом поста они имали у виду и друге форме уздржања.
Пост је комплекс различитих деловања осмишљених да сведоче о човековој вери и његовој решености да буде са Христом. А једноставно одустајање од кобасице не значи ништа.
игуман Силуан Туманов
facebook.com