Синдром празног гнезда

Постоје родитељи који нису спремни да прихвате одвајање детета и његово издвајање из породице, па прибегавају несвесним или свесним саботажама: ниједан зет или снаха им не одговарају, управљају животом одраслог потомка, непрестано траже пажњу...
Свака породица је заједница која пролази кроз одређене развојне циклусе који су засновани на развојним фазама њених најмлађих чланова. Постоји значајна разлика у динамици породице у којој је мало дете, предшколско дете, тинејџер, студент или одрасли син или кћерка. Смисао васпитања јесте да родитељи припреме дете на самостални живот, да оно буде довољно социјализовано и спремно да прихвати одговорност за самостално функционисање у људском друштву. Када дете одрасте, тада родитељи треба да помогну детету да се одвоји и да крене самосталним путем.

Добар родитељ није само онај који детету нуди љубав и заштиту, већ онај који је свестан тог удаљеног циља и који док дете пролази кроз различите фазе одрастања, ради на оснаживању дететове самосталности, али и који, када дође време за то, „дозволи” детету да се одвоји. Пракса показује да постоји значајан број породица, тачније родитеља који нису спремни да прихвате одвајање детета и његово издвајање из породице, углавном због тога што не разликују одвајање од напуштања. Због тога у оваквим породицама постоје несвесни комуникацијски механизми којима родитељи „забрањују” детету да се одвоји, тако да су породице „заглављене” у фази која претходи сепарацији, а чија „деца” су старија од тридесет година, или које трауматично реагују на одвајање одраслог сина или кћерке.

У нашој култури деца су висока, често највиша животна вредност због чега многи родитељи себе потпуно поистовећују с друштвеном улогом родитеља и у родитељству налазе смисао живота. То их с једне стране чини посвећеним и добрим родитељима, али их с друге стране чини рањивим на одрастање и одвајање одраслог детета. Разлог је једноставан, с одласком детета из породице, одлази и њихов смисао живота.

Постоје две породичне констелације у којима су родитељи угрожени одвајањем детета. Прва се односи на „родитељски брак”, то јест на таква брак у којем су се она и он одавно емотивно удаљили као жена и муж, али смисао опстанка породице налазе у заједничкој љубави и бризи за децу. Овакав пар се одласком детета суочава с празнином у међусобном односу, у нужности да свој партнерски однос поново дефинишу. Друга констелација је када је један од родитеља, често мајка, разочарана својим супругом, али је разлог за остајање у браку који је по њеном мишљењу лош, нашла у томе да деци током одрастања омогући и маму и тату. Она је своју љубав према супругу преусмерила на дете или децу, „жртвујући” се за добробит детета. Одласком одраслог сина или кћерке, она се поново суочава с нерешеним брачним проблемом који је годинама „гуран под тепих”.

Више од плате желе сопствени бизнис

У оваквим случајевима могућност да се одрасло дете убрзо одвоји и започне самостални живот испуњава родитеља задовољством, али и страхом за себе и за свој даљи живот. Овај страх може бити разлог за свесне или несвесне саботаже одвајања одраслог детета. Оне могу бити изражене на разноразне начине: да мисле да ниједан партнер не заслужује да буде зет или снаха тако да према свима показују непријатељски однос; да покушавају да задрже однос родитељ-дете и да управљају животом свог одраслог детета; да се мешају у његов или њен брак; да инсистирају на веома чврстим везама с примарном породицом, свакодневно посећујући сина или кћер, или њихову нову породицу; да непрестано траже пажњу због својих „болести” или лоших осећања и слично.

Редефинисање брачног односа

Када родитељи од своје одрасле кћерке или сина траже да му буде важнија улога кћерке или сина, од улоге мужа или жене, то се неповољно одражава на секундарну породицу или везу. Један од три најчешћа разлога за разводе у Србији је управо „мешање његове/њене породице”. Други морају да превладају осећање кривице и незахвалности које им намећу родитељи и да уђу у конфликте с родитељима да би им ови коначно невољно признали да су одрасли.

Одвајање одраслог сина или кћерке и празнина која тиме настаје у „родитељском гнезду” јесте разлог да се родитељи окрену самима себи, да се појединачно запитају о концепту свог даљег живота, да се посвете себи, да с партнером поразговарају и редефинишу свој брачни уговор. То је исправно и много теже него да, како то обично бива, нестрпљиво чекају да из улоге брижног родитеља ускоче у улоге брижних баке и деке.

Зоран Миливојевић

Политика.рс