Често бришем остатке кармина на иконама...

Често бришем отиске пољубаца, суве или пуне кармина, са икона. Чујем љутите црквене даме: "Зар их није срамота?  Имају ли имало поштовања!?"

Ја, ћутке, не одговарајући им, настављам да бришем остатке кармина. Мислим да Христос никога не би критиковао. Да би загрлио сваку измучену душу која Му дође у сусрет, да проговори, да Му шапне нешто о свом уништеном животу.

Мислим да се, иза тих пољубаца са накарминисаним уснама, крију  узнемирене душе и страхови и уздаси, који су постали боје и маске, живећи своју причу и своје бекство.

Шта овај интензиван руж крије са усана? Шта жели да покрије?  Да ли је то начин да се одбрани уплашени? Да ли је то визија малог који је после дуго времена постао жедан? Или је то страх који жели да доминира? Заборављен осмех? Пољупци који се нису оличили ни у једној вези?

Затварам очи и помолим се: „Ако је љубав оно што желиш да поделиш, ако тражиш Онога који ти заиста недостаје, пољуби! Пољуби, макар и кармином, само да утолиш жеђ за рајем! Онда ћеш заблистати ...!

о.Пападопулос

facebook.com