Још једном о сујеверјима у храму или "Вратите паре, није ми помогло..."

О томе да је сујеверје грех, зна готово свака црквена особа. Ипак неки и даље покушавају да на бизаран начин спајају оно што је неспојиво.

Има људи, подоста их, који у свом животу покушавају да обједине посету храму са учешћем у светим тајнама с вером у глупе предзнаке и озбиљним односом према непостојећем утицају знакова Зодијака на карактер и навике људи. Већина дубоко религиозних људи не пати од свакодневног сујеверја. Међутим, то уопште не значи да се верник истискујући из живота преко прага-бесмисла, веровање у хороскопе и друге глупости, аутоматски ослобађа греха сујеверја.

Када само ближе да погледамо црквено-свакодневне традиције и навике појединих парохијана, одмах постаје јасно: сујеверје нигде не нестаје, него, кад се сме тако да каже, „постаје црквено“ заједно с онима, ко није у стању да га одбаци, прекорачивши праг Цркве. И ако, например, неко покуша да преброји сва црквена сујеверја, тај списак лако порасте до посебног есеја. Али упркос томе очигледно је корисно да се сетимо неких сујеверја.

Молитва и искушења

Прилична количина предрасуда постоји око, нећете   да ми верујете, молитве. Чинило би се да је молитва разговор човека и Бога, храна и ваздух душе која верује, витална потреба хришћанина. Откуд су овде сујеверја? Али не, баш овде има их доста. Па, ево, например уверење да не смеш да се молиш за непознату особу или за укорењеног грешника.

Добро се сећам како се једном једна веома православна наизглед особа хвалила да је неки преподобни отац (не сећам се његовог имена), узевши од ње белешку, почео строго да се распитује „Ко је ово?“ "Да ли га познајеш?" „А ко је ово“? И тако редом, након чега је додао детаљну предику на тему „не сме се да се моли за оне чији живот не знаш, јер могу да буду искушења“.

Иначе, искушења могу да буду већ у чињеници саме молитве. И није важно да ли се ова молитва односи на неког вама познатог, на неког веома грешног или на вас самих. Искушења ће се обавезно појавити, јер се непријатељ људског рода највише се плаши пажљиве и искрене молитве. Али сва ова искушења су, по правилу, везана са самом молитвом: лукави ђаво или покушава да одврати човека од молитве, или не даје да се он концентрише. Али тако да, како причају тобоже стручњаци – да се данас  молио за грешника, а сутрадан је, као последица молитве, разбио кола, то се, наравно, не дешава, а и може ли да се деси?

Молитва је норма живота за хришћанина, а у случају очигледно злих људи или просто неверника, она је још и ствар милости. Заиста, ако се ми, хришћани, не будемо да се молимо за невернике и оне које гину у гресима, ко ће онда то да учини? Или, можда, хајде да пустимо их да тамо сами изгину, а ми ћемо да се спашавамо и не бринемо се ни за шта? Некоме је можда по вољи нека врста „побожне“ себичности, али да ли сте сигурни да је ово дефинитивно хришћанство?

Могуће је и потребно је да се молите за сваког човека, а што су његови греси тежи и што је безнадежније његово неверство, то би наша молитва требала да буде усрднија и ревноснија. А да после такве молитве не бисте слетели у јарак или не бисте „ударили“ браником пролазнике на семафору, довољно је да будете опрезан у вожњи и дасе  не возите превише великом брзином.

Молитва као талисман

Међутим, ако мислите да су предрасуде о молитви ограничене на ово, морам да се не сложим: ништа слично. Ништа мање проблематичан је однос према молитви као према чаролији која делује без обзира на веру или на свест особе која се моли. „Коју молитву треба да прочитам да би се код моје ћерке поправио лични живот“, „већ месец дана читам молитву Николи Чудотворцу, а он никако да ми помогне“, „ох, предала сам белешку о здрављу на реквијем, шта ће сада бити “! Читав је овај апсурд и ова анегдота баш из такве категорије.

Можете да се смејете колико год желите, али сам једном се догодило да лично посматрам следећу сцену: у храм улази ни по чему неприметна особа од преко педесет година и самоуверено иде према продавници свећа. Ја, као дежурни свештеник, који, као што се каже, по дужности, налази се близу, одлично чујем дијалог госпође која је дошла и свећарке.

– Наручила сам код вас молитву у здравље, није ми ништа помогла, желим да ми вратите паре.

Изненађена, благо речено, свећарка покушава да разувери огорчену потрошачицу духовних услуга, али успева да каже само три-четири дежурне реченице, које је научила напамет до аутоматизма и које су погодне готово за било коју ситуацију. За било коју, али не и за ову. Ова је ситуација, како се каже, типична пат позиција: дама тражи да јој се врате паре, и готово. Свећарка, која  је обично причљива и живахна, сад збуњено ћути, баш је тренутак да свештеник интервенише.

Искрено речено, уопште нисам против тога да се умешам. Па да објасним, например, да ово се не ради толико брзо, да је потребно да са документима потврди чињеницу да јој ништа и никако није помогло, па тек онда, након што Небеска Канцеларија размотри документе, свећарка ће њој да врати цео износ. (У ствари, постоји цели слој људи са којима можете да озбиљно причате, само после тога што их претходно насмејали). Али у овом случају мени је самом већ толико смешно да могу да задржим озбиљан изглед само под условом потпуног ћутања – превише комично изгледа апсурдан, али невероватно озбиљан захтев несретног наручиоца молитве у здравље уз потпуну збуњеност на другој страни шалтера.

Када је свећарка видела да од мене у овом тренутку нема велике користи, она се прибере па донесе заиста Соломонову одлуку – враћа госпођи новац, али не брише њено име из свеске.

Молитва као заклетва

Ето, такво је уверење. Ако је молитва - обраћање Богу, она би требало да делује аутоматски, брзо и беспрекорно. А вера, искреност, пажња као да нису важне. Обратио сам се Теби, Господе, платио сам паре, чак сам и свећу запалио, па сад – мораш да урадиш.

Уосталом, такав је став карактеристичан не само за оне које редко долазе у цркву. Међу парохијанима исто тако има доста оних који, упркос беседама свештеника, упутствима исповедника, обиљу духовне литературе у продавницама и одговарајућем садржају у Интернету, ипак настављају да и даље захтевају од нашег брата „молитву од“, „молитву за“, и то такву, која би дала резултат одмах и сама по себи.

Међутим, црквена свест никада није разумела молитву као чаролију која делује сама по себи, упркос вери или неверици онога који се моли, без обзира на његове сопствене напоре или њихово одсуство. Постоје, наравно, у црквеној пракси и посебне молитве-заклетве. Нема их пуно па свака од њих има одређену сврху (забрањујуће молитве у обреду најаве пре крштења), и, што је најважније, њихово деловање директно зависи од пажње и вере особе која се моли. У сваком случају, у црквеној пракси у стара времена сматрали су да је разлог подложности неког човека страху недовољна пажња свештеника који га је крстио приликом читања чаројлијских молитава.

Генерално гледано, молитва је комуникација особе са Богом. Није покушај да се испроси „милост за један дан“, већ Божја милост и благо. Замислите: Свети и Свесавршени Бог, Творац и Господар света, прихвата молитву грешне, слабе, опаке особе. Молитву расејану, која је често без чврсте вере, помешану са себичношћу, кукавичлуком и сујетом. Није ли то велико благо већ само од себе? Штавише, уз чињеницу да је једина молитва достојна Бога може да буде само молитва похвале и захвалности, Бог прихвата наше покајање, чује наше молбе и врло осетљиво их прихвата. Уз толико велику милост, шта би још човек очекивао од Бога?

Додуше, да би се ово разумело, потребно је да човек барем мало порасте. Духовно, морално, интелектуално. Сетимо се догађаја Преображења Господњег. Да угледају Христа у Божанској светлости, ученици су морали да савладају ноћни успон на високу планину. Али чак и онда када се чинило да су стрпљење и труд награђени, Христов одговор одушевљеном „добро је нама да смо овде“ постаје повратак у стварност која није само темељито избледела у очима ученика, него још  је и обећала тежак силазак у мраку са јединим циљем да након тога, кад су се придружили Божанској слави, стану лицем у лице са живим отелотворењем дисхармоније грешног света – младићем који је опседнут ђаволом.

* * *

Без обзира колико се год добро осећаш у овој фази – не заустављај се, без обзира колико ти је пријатно сада – иди. Ово је главни принцип духовног живота, у којем је свако заустављање једнако паду.

Невоља је у томе што су многи од нас, дошавши у Цркву, пожурили да се зауставе. Или можда нису ни почели да иду. Нама је угодно у систему координата на који смо навикли. Додали смо у њега  посету храма за викенд, мало смо променили гардеробу, разблажили смо говорни лексикон са универзалним „Боже сачувај“ па смо се смирили. Па шта од тога да видимо заклетву у молитви, није то исто што  се од празних канти клонити. Па, иако се плашимо да у молитви неко туђе име поменемо „да не би се демони осветили“, ипак више се не плашимо црних мачака. Или се још плашимо? Јесмо ли у својој рутинској ограничености, заменили једне страхове другима без икакве жеље да се превазиђе навика страха?

Предлажем да размислите о томе.

spzh.news