Заповест о молитви

Заповест о молитви је најсвеобухватнија од свих заповести; она обухвата читав човеков духовни живот и њено испуњавање треба да постане непрекидно стање људске душе. Њу је исказао апостол Павле у две речи: Молите се непрестано (1 Сол. 5, 17).
 
Друге заповести представљају или одређена дејства, која се извршавају у одређено време, или осећања, која не могу бити непрекидна и непроменљива. Чак је и код подвижника љубав према Богу била замењена периодима охладнелости. Тај духовни пламен је час јако горео у њиховим срцима, а час се промисаоно скривао у дубинама и тајнама њиховог духа.Људска душа је по својој природи једноставна, али се после греховног пада нарушило јединство њених снага, које су прешле у стање болесне разједињености, тако да се често супротстављају једна другој. У молитви наступа сједињење тих снага, буђење духа и обраћење ка Богу тога што је Христос назвао “оком срца”.
 
Благодат повезује грехе и страсти, али они настављају да живе и делују у човековој души, чак и у време када му се чини да се на крилима благодати уздигао изнад грехова и да већ у потпуности припада Богу. Он треба само накратко да изгуби благодат, и тада страсти, као пробуђене животиње, поново почињу да кидају својим ноктима његово срце.
 
Молитва је светлост за душу. Kада нестане светлости, човек се погружава у таму, губећи осећај за вечност и престајући да види самога себе. Бог тада за њега више није Живи Бог, Kога он осећа целим својим бићем, већ апстрактно-разумска идеја, која личи на хладну и далеку светлост звезда.
Молитва је за нас постала нека спољашња обавеза, коју испуњавамо у одређено време, трудећи се да умањимо њено трајање или да је у потпуности избегнемо. Међутим, молитве које је прописала Црква су неопходне, и представљају средство за задобијање непрекидне молитве. У животу древних хришћана молитва је била стожер, на који су се низале њихове друге добродетељи, које нас и до дан-данас задивљују својом величанственошћу. Молитва је за њих била непрекидно текући подземни извор, који је невидљиво прожимао њихова дела, мисли и осећања. Молитва је за њих била тај небески огањ, чији одблесци понекад озарују и нас, када читамо дела подвижника и светитеља. И зато су изреке аскета, сабране у патерицима, једноставне и кратке, али задивљујуће снажне, и чини се да личе на саме старце одевене у старе хитоне, који задивљујуће делују на људска срца.
 
Човечанство се све више удаљава од Бога. Некада је било могуће поделити свет на хришћански и пагански. Данас хришћански свет пре личи на огромну пустињу, у којој су само ретко неким чудом сачуване малобројне оазе и местимично се испод камена и песка пробија кржљава трава.
Једина сила која може да се супротстави живом песку те уништавајуће пустиње је молитва.
 
Свет је престао да разуме молитву. Он је или одбацује (најчешће се позивајући на велики број неопходних спољашњих ствари) или гледа на њу као на медитацију – средство за постизање одређеног психолошког настројења, изједначавајући је са аутохипнозом или самосугестијом. И то је веома страшно, јер је свет изгубивши молитву, изгубио Бога …
 
У духовном животу је најопаснији компромис. Kомпромис постепено прави од човека фарисеја, који има два лица и две воље. Управо због компромиса са духом овога света наша душа постаје тежа и молитва слаби. Дух овога света привезује човека ка земљи са стотинама нити.

Архимандрит Рафаил (Kарелин)

manastir-lepavina.org