Антологијске мисли о молитви ( 2 )

Септембар 2, 2022 - 12:31
 0  37
Антологијске мисли о молитви ( 2 )

19. Молитвом прелазимо из једне радости у другу; без молитве, прелазимо из једног пада у други, из патње у патњу, и осећамо тешку грижу савести. Укратко, уз мало труда и бола у молитви, задобићемо много радосне жалости (плача по Богу, плача који доноси радост), умилења и суза, заједно са сладошћу присуства Божијег и пренепорочног страха Његовог, који чисти и очишћује ум и срце.
20. Срце се мора очистити да би и ум био просветљен чистим помислима које ће се одозго одражавати у њему.
21. Они који су ушли у Царство Божије нису непокајани, него грешници који су се преобразили покајањем и сузама. Ништа човеку толико не помаже да се бори и да победи страсти колико непрестана умна молитва.
22. У време кад те искушава немар који умртвљује ум, језик и прсте на бројаници, молим те да се не предајеш. Уложи мали напор, како би Бог видео твоју решеност и укрепио те. Постоји нешто више што Бог жели од тебе, и Он допушта ово време искушења да би ти то могао и да даш. Он зна, као што и ти знаш, да можеш да даш више.
Према томе, присили се што више можеш у време које ти је одређено за молитву, и изврши своју дужност да би Бога учинио својим дужником. Ако не примиш благодат, припремићеш се да је примиш следећи пут или убрзо након тога. У сваком случају, пре или касније примићеш благодат. Немогуће је да се то не догоди. У ствари, уобичајено је да Бог више даје онда када одлаже давање.
23. Њива срца биће онолико плодоносна колико добро буде узорана молитвом, наводњена сузама и оплевљена од корова помисли.
24. Повремено се дешава да се благодат повуче, а да то уопште није наша грешка. То је као да ти Бог каже: „Сва твоја дела су добра, али немој мислити да све зависи од тебе. Ја ћу доћи и отићи кад будем сматрао да је то потребно, да бих те научио да у потпуности одсечеш самовољу и да будеш трпељив, да би добро научио лекцију смирења.“
25. Они који су узнапредовали у молитви имају непоколебиво уверење да је, упркос свим човековим напорима, молитва дело благодати.
26. Свети Симеон Нови Богослов јасно каже да нико није у стању да сам од себе прославља Бога, него да је то благодат Христова, која се настанила у њему, која прославља и славослови Бога и моли се у човеку.
27. Када се човек моли са страхом и страхопоштовањем, стојећи мирно и обраћајући пажњу на оно за шта се моли, онда је то знак да је благодат Божија посетила његово срце.
28. Пажња мора бити нераскидиво повезана с молитвом, на исти начин на који је и тело нераскидиво повезано с душом. Другим речима, у време молитве ум мора стражарити над срцем и кружити над њим, и одатле, из дубина срца, узносиће молитве ка Богу, непрестано изговарајући: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“ Кад једном у срцу окуси и искуси да је Господ добар и да је сладак, ум више неће желети да напусти место срца него ће заједно са апостолом Петром рећи: Добро нам је овде бити(Мт. 17,4). Он жели да кружи унаоколо, удаљујући и протерујући, да тако кажемо, све оне идеје које је тамо засејао ђаво, не допуштајући ниједној овоземаљској помисли да тамо остане и постајући на тај начин сиромашан (нишчи) духом, односно лишен сваке овоземаљске помисли.
Овакав задатак изгледа веома тежак и мучан онима који ништа не знају о њему. Међутим, они који су окусили његову сладост и у дубини срца осетили његову насладу, ускликнуће заједно са божанским Павлом: Ко ћe нас раставити од љубави Христове(Рим. 8;35)?
29. Пажљиво слушајући Господа који је рекао да нечисте помисли, које скрнаве човека, долазе из срца, као и да чашу и зделу најпре морамо очистити изнутра како би и споља биле чисте (в. Мт. 15:19-20 и Мт. 23; 26), наши свети Оци напуштали су свако друго духовно делање и посвећивали се једино овом делу, односно стражарењу над срцем, будући сигурни да ће на тај начин лако стећи и сваку другу врлину.
30. Богоносни Симеон Нови Богослов каже: „Очистимо своја срца, да бисмо у себи могли пронаћи свудаприсутног Господа. Очистимо своја срца огњем Његове благодати, да бисмо у самима себи видели светлост и славу Његовог божанства.“
31. Срећни су они који су приступили божанској светлости и ступили у њу, који су се сјединили са њом и тако и сами у целини постали светлост. Они су са себе у потпуности свукли упрљану одежду својих грехова и више не изливају горке сузе. Срећни су они који су још у овом животу спознали светлост Господњу као Самог Господа јер ће у будућем животу одважно стајати пред Њим. Блажени су они који су примили Христа, јер је дошао као светлост онима који су претходно били у тами, а сада су постали синови светлости и незалазног дана.
32. Свети Григорије Палама каже да молитва, која се сједињује с удисањем и издисањем, временом узрокује да слатки дах благодати, миомирис духовног благоухања, излази из ноздрва човека који се моли, мирис живота за живот(2. Кор. 2;12), према речима великог Павла. И заиста, не постоји ништа слично даху молитве, непрестане умне молитве. Молитва не излива благодат само на онога ко се моли, него преплављује благодаћу и осталу творевину, која се посредством њега расипа и шири и на њу. Док удише, човек се очишћује, оживотворава и освештава. Када пак издише, он очишћује, оживотворава и освештава творевину, али то не чини он, него божанска благодат.
33. У овим последњим данима, када је дах антихриста загадио земљу, море и све што дише, Бог у крилу и срцу Цркве развејава дејствовање умне молитве као освежавајућу росу благодати, као ветар који је осетио пророк Илија (в. 1.Цар. 19;12), као противотров за здравље и спасење душе и тела у данима у којима живимо, као и у онима који ће тек доћи.
34. Познајем хиљаде душа у свету, боље речено широм целог света, које се присиљавају на молитву и у томе постижу задивљујуће резултате. Молитва их крепи у њиховој духовној борби, просветљује их изнутра, и они се исповедају отворено и искрено. Мучени помислима и искушењима које демони подстичу против оних који изговарају молитву, они чежњиво притичу пренепорочним Тајинствима. Затим се поново упуштају у борбу са помислима и страстима, и поново се враћају Тајинствима, јер више не могу да живе без молитве.
35. Молитва је дисање. Кад човек дише он је и жив, и о томе се брине читавог живота. Ко год започне да изговара молитву, он започиње и да поправља васцели свој живот, имајући духовног оца као руководитеља. Као што излазеће сунце буди, обасјава и оживотворава творевину, тако и Христос, Сунце Правде, пројавивши Се посредством молитве у човековом уму и срцу, буди човека да твори дела светлости и незалазног дана.
36. Према томе, браћо, „непрестано удишите Христа“, као што је имао обичај да каже свети Антоније Велики, зачетник подвижништва. Апостол незнабожаца саветује, опомиње и заповеда хришћанима на сваком месту и у сваком времену: Молите се без престанка(1. Сол. 5;17). Свети Оци објашњавају да „без престанка“ значи да молитва нема нити крај нити меру.
У време мира не будите немарни него се молите. Поправљајте се и припремајте се за рат. Будите храбри. Не страхујте од искушења. Сви су искусили промене; међутим борба захтева стрпљење и истрајност. Чак и ако падне хиљаду пута на дан, праведник ће се усправити и то ће му се рачунати као победа. Молитва управо то и значи: непрестано покајање и неуморно призивање божанске милости.
Христу Богу нашем, који даје молитву молитељима(1. Цар. 2;9)[1], нека је слава и благодарност у векове. Амин.

Старац ЈЕФРЕМ Филотејски и Аризонски

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!