„Сећам се да сам једном био веома уморан и нисам имао снаге, ум ми говори:
„Не могу да се молим данас, урадићу то сутра. „Шта ће Бог чути од мене?
А ја сам одговорио:
„Да је био рат, земљотрес, катастрофа, да ли би спавали, да ли би се осећали уморно? Не! Е сад, зашто се осећаш уморно и кажеш да ли ћеш то урадити сутра, прекосутра? Да ли знате да ли имате времена да их урадите? Шта ако је смрт вечерас на хоризонту? Рат, земљотрес да постане и нађе мртав? Какво ћеш извињење дати Богу?
И рекао сам:
„Устани брзо и однеси свој ум Богу, јер Бог жели да ум ради. Одмах устанем и седнем, клечим тамо и ако тело не може, чак и ако останеш да лежиш у кревету, све док радиш задатак дана“.
Одмах тада је нестала та летаргија и умор.
Где је нестала та тежина? Сви су се разишли, отишли, а ја сам наставио своју дужност.
Шта нам ђаво ради...!
То би ме успавало, био бих лењ и ујутру бих имао контролу над свешћу да нисам угодио Богу.
Морамо сами себе да силујемо. Не остављајте особу без дужности. Само на овај начин видећемо велику подршку и велику помоћ!
facebook.com