Хулне помисли су од ђавола. Треба бити миран и не треба их уопште слушати. Ђаво се користи човековом душевном преосетљивошћу и поверењем које човека навику да неким помислима посвећује непотребну пажњу. Ђаво „искривљује“ човеков ум за такве помисли и тако мучи човека.
На пример, ђаво хришћанину или хришћанки може да подметне нечисте помисли о свештенику или духовнику. На то не треба обраћати никакву пажњу. Ако човек обрати било какву пажњу на хулну помисао, она ће га мучити, а може га и сломити. Ту је човеку потребна добра равнодушност (необраћање пажње на помисли).
Ђаво хулним помислима обично мучи побожне и преосетљиве душе. Он (у њиховим сопственим) очима преувеличава њихове падове да би их извргнуо у очајање. Ђаво покушава да их баци у очајање да би подигли руку на себе, а ако му то не пође за руком, онда покушава да их макар доведе до стања избезумљености и душевне поремећености. Ако му ни то не пође за руком, онда покушава да људе баци у стање тугоморе, унинија.
Хулну помисао је најбоље одгонити певањем црквених песама: „Отварам уста своја да одахнем, јер сам жедан заповести Твојих“ (Пс. 119, 131). У време напада хулних помисли боље је не борити се против њих чак ни Исусовом молитвом, зато што изговарајући (узнемирено) ову молитву можемо показати свој немир и ђаво ће нас, циљајући у наше слабо место, бесконачно нападати хулним помислима. У том случају боље је певати неку црквену песму. Црквена песма није само молитва Богу већ је и презирање ђавола. Најефикасније средство за одбацивање хулне помисли јесте презир према ђаволу.
Св. Михаил Синадски