Шта је старчество?
Благодатно старчество припада највишим дометима духовног живота Цркве, оно је њен цвет, оно је венац духовних подвига, плод молитвеног тиховања и богопознања.
Оно је органски везано са унутрашњим монашким подвигом који тежи да достигне бестрашће, па се зато и јавља истовремено са монаштвом у освиту хришћанства. Неко време старчество цвета, достижући врхунац свог развоја, затим слаби, опада, па чак и потпуно пада у заборав, да би се поново препородило налик таласастој криви која се подиже, пада и поново подиже.
Тако је у Русији, у време Пајсија Величковског (18 - ти век) старчество било заборављено. Он га је поново успоставио те је почело да цвета у многим местима.
И мада је то био повратак древној традицији Русије, за већину је то била тешко схватљива новотарија. Протојереј Сергије Четвериков пишући о старцима, говори да је у нашој прошлости, пре револуције, руско манастирско старчество било недовољно поштовано од стране руског друштва.
Руско друштво је имало нејасну представу о старчеству. Чак ни наша млада богословска наука није успела озбиљније да размотри ово питање. Тако: "Питање страчества у древним руским манастирима уопште није дотицано у научној литератури. Судећи по житијима, оно је било широко распрострањено", говори професор Серебрјански.
Црквена јерархија се пред том појавом углавном држала по страни. Отуда су неки страци често прогањани. То је био случај са преподобним Серафимом Саровским, оцем Варнавом Гетсиманским; а међу оптинским старцима са оцем Леонидом, оцем Амвросијем и оцем Варсануфијем.
Прича о прогону видовитог старца Варсануфија толико је карактеристична да ћемо се подробније задржати на њој. Због клевета достављених једном религиозно - политичком салону, који је у Петербургу имао велики утицај, а по достави неколико монаха које су отац Варсануфије и отац Ксенофонт, оптински настојатељ, прогнали из манастира због бунта, Свети Синод је 1911. године одлучио да покрене поступак против њега. Послан је Серафим Чичагов - аутор знаменитог "Дивјејевског летописа" - и за њим архиепископ тверски и митрополит петербургски. Последњи је, без икаквог размишљања одмах стао на страну бунтовника, вратио их у Оптину, сменио оца Варсануфија и преместио га у Старо - Голутвенски манастир. Поставило се чак и питање затварања скита и уништења старчества. Потресен тим поразом, настојатељ Оптине, отац Ксенофонт, убрзо је скончао, а кроз годину дана, 4. априла 1912. године, и отац Варсануфије.
Наравно, далеко од тога да су сви јерарси прогањали старчество. Тако су, на пример, у своје време угледни светитељи, као што су митрополит Гаврил (1801) или оба Филарета, московски и кијевски, који су и само били аскете штитили старчество.
Неразумевање страчества изазивало је његово прогањање, али је такође било узрок још једне негативне појаве - да се са поверењем прихватају свакакви самозванци, људи у прелести, који су се издавали за старце, али ничега заједничког са њима нису имали.
Уочимо још једну појаву, лажно старчество, коју можемо приметити и у савременом добу... Савремено духовништво развило се из древног манастирског старчества и представља његов други облик. Захваљујући сродности духовништва и старчества, неискусни свештеници, који само теоретски познају аскетску литературу, увек могу пасти у искушење "прекорачења власти" - прећи границу духовништва и да старчествујући, немају ни појма у чему је суштина истинског старчества. То "младо старчество" (како су га једном назвали) уноси распад у живот који га окружује. У њему се крије опасност да се причини ненадокнадива штета души онога ко се у то упусти. Познати су чак и случајеви самоубиства, као резултат такве повреде душе.
manastir-lepavina.org
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!