Душевни болесници носе велики крст

Ако негде у друштву поменете да болујете од дијабетеса, гледаће вас равнодушно или са симпатијом.

Али ако саопштите да патите од психозе, биполарног поремећаја или депресије, одмах ће подићи очи са питањем, сумњом и често потцењивањем.

Ако узмете таблету против притиска, сви ће климнути главом у знак разумевања, али ако јеу питању лек за анксиозни поремећај, тешко ће то прогутати  и гледаће вас као "лудаке". Предрасуда везана за менталне болести већ вековима лута као сенка по лицима ментално болесних, поништавајући и клеветајући њихову људску истину.

Када други чак и одлуче да се „заинтересују” за оболелог, почеће познато и деструктивно, „немаш ти ништа, све је само у твом уму, не требају ти лекови, не узимај их, од њих ћеш полудети; буди јак ..“ итд.

Код оболелог се јавља  осећање кривице које му говори „на крају крајева и јесам за пљување, јер су ствари тако једноставне а ја их искомпликујем, нисам ни јак, ни рационалан, трпим и патим неправедно, нисам као други којима сасвим добро иде.

Па ипак, душевни болесници не траже ништа више од прихватања њихове болести као и сваке друге. Ништа више и ништа мање. Да могу да оду до лекара или психолога када су им потребни лекови, а да се не крију и не плаше или да осећају кривицу због онога што им се дешава. Да могуе слободно да говоре о својој болести као и сви други пацијенти, без  критичких и сумњичавих погледа.

Они нису луди или опседнути демонима, они само пате. Они не желе егзорцизам или затварање, већ љубав и прихватање. Они носе велики крст и нема  потребе да им наносимо додатни бол, са нашим предрасудама и фобијама. Ако не можемо да им дозволимо да олакшају свој тешки крст, онда ућутимо с љубављу, то је такође дело милосрђа.

о. Пападопулос

facebook.com