На чему све могу бити захвалан

Рамишљам нешто сад...
Kол'ко сам се само секирао око бораније у вртићу и тога што нас терају да спавамо у неко доба...несвестан да ме сваке недеље увече чекају купање...сечење ноктију...цртани и палачинке...па моја лепа и топла дечачка соба...пољупци и мир...
Kол'ко сам се само секирао око тога да ли ћу бити у петорци кошаркашке екипе моје основне школе на општинском...несвестан тога колико лепо уопште играти кошарку и колика је привилегија проводити буквално читаве дане на кошу...и од свих животних проблема фокусирати се само на то шта ћемо ако нам стану у зону...
Kол'ко сам се само секирао да ли ћу имати девојку у гимназији...несвестан чињенице да нас чека можда и најлепше летовање икад...нас четворица...корса...Будва...18 година бубњи у грудима...бескрајно фрајерисање на плажи...потрошен џепарац треће вече...и стотину девојака које нас нису ни узеле у озбиљно разматрање...а нама опет било презабавно и пресмешно док смо кретали на још једно ноћно купање...јер "ово је та ноћ"...па се враћали загрљени...наравно сами и промрзли...умирући од смеха...зезајући се и певајући...
Kол'ко сам се само секирао да ли ћу завршити факултет...несвестан чињенице да је сваки викенд нека кућна журка...и сваког маја Медицинијада...да су јетре младе и свемогуће...да имамо читав наш неки мали екосистем интерних шала и зезања са факултета...велика друштва...да девојке више нису толико нерешив ребус...а да су студентски доживљаји свакако најлуђи и најлепши...не могу сад баш да вам их све набрајам и препричавам на овако пристојној страници...али ће ме зато увек некако од срца насмешити чим зажмурим и покушам да их се сетим...
Kол'ко сам се само секирао да ли ћу се икада запослити...несвестан чињенице да никад више нецу бити млад лекар...пун ентузијазма и елана...савршено мотивисан да причам сатима са пацијентом...ако треба и целу ноћ...и свакодневно изнова и изнова фасциниран колико је психијатрија чаробно лепа...комплексна...делотворна...важна и помажућа...а опет са доста времена и креативности за уживање у Малим Радостима које сви они привремено и повремено запослени људи...хтели не хтели...морају да имају и да некако створе како би како тако остали нормални...
Kол'ко сам се само секирао да ли ћу све професионално стићи и стећи...несвестан чињенице да су тридесете некако просто чаробне...још увек си млад и јако полетан...коначно знаш шта заиста хоћеш...а по први пут то можеш и да приуштиш...у апсолутно сваком погледу...и коначно схваташ шта је заиста важно...а још увек имаш довољно времена и енергије да живот по томе и уредиш...или сасвим промениш...
У ствари размишљам...
Око чега се оно беше данас секирам?
Чега то нисам свестан?
На чему све могу бити захвалан?
Размишљам...
Суштински...
Можда је прошло време Сетве...
Опсежних Радова у Пољу...
Жетво ето ме...
Дај пуне Силосе...
Здравља за моје и мене...
Времена са породицом...
Насмејане пријатеље...
Џакове Господства...достојанства...остварености...и поштено стекнутих ресурса...знања и позиција...које дају привилегију највећу од свих...да ништа не морам...
Захвалне пацијенте...
Новац који више није проблем...
Хрпе хедонизама...путовања...разноразних уживанција и хобија...
Тоне смеха...провода и старе добре зезанције...
Чисту савест...
Мир...
И дубину у погледу...
Да схватим...
Врло једноставну истину...
Нема бољих година од четрдесетих...
Уколико си управо у њима...

facebook.com/drvladimirdjuric