О тешким ноћима...

Имао сам тешку ноћ. Једну од оних где те зора затекне у комадима. Горак и празан унутра. Наравно да никад ниси празан, само се тако осећаш. У нама је небо и светлост, без обзира што је повремено облачно.

Али нема потребе да цео наредни дан проведемо размишљајући о претходној тешкој ноћи. Да ли ти је било тешко? Јесте, у реду. Престани да размишљаш о њој. То ништа не значи. Дешава се и десиће се још много пута у вашем животу. Престаните да причате о томе. Урадите нешто креативно и лепо. Ја сам донео одлуку да напишем текст за све нас. Ви урадите нешто друго,вда би на крају дана могли рећи - „Хвала Богу што сам данас успео да урадим ово”. Велико или мало дело, није битно, али делај, померај се, даруј  и узимај. Живи.

После тешке ноћи изашао сам ујутро у двориште. Ништа посебно - једноставан сто, две столице и мој пас код мојих ногу. Две велике врбе правиле су добар хлад. Поклон, на коме треба да будемо захвални.

На Светој Гори је био један монах, који је, ма шта да је радио, захваљивао на свему. На пример, ако је чистио, говорио је -”хвала ти моја метло што си ми помогла, ако је брисао под - хвала ти мој “бриско” што си ми помогао, хвала ти моја водо, хвала ти моја храно и тако даље... Некада би ми све то било смешно, али данас изражавам дивљење. Дивим се овом монаху који је успео да свој живот учини огромним осмехом захвалности за дар живота.

У дворишту је, у међувремену, почело да постаје вруће, али је дувао тих, благи поветарац. Затворио сам очи и почео да се опуштам, да уживам. Да му дозволим да ме додирне физички, али пре свега психички. Да се рашири се преко мене и у мени. То ме је расхладило. Расхладило ми је срце, душу, донело олакшање... Сетио сам се светог Евменија Саридакиса, који је данима лежао у болници и када му је болест пекла кости, хладан поветарац га је тешио и одмарао. Рекао је да је Божија милост дошла да га утеши.

Да, овако долази благодат Божија да те одмори, да ти каже - немој да се разочараш, устани, ту сам са тобом. Долази на много начина, на толико места, са толико лепоте, све док можете да је осетите. А да би се то догодило, морате отклонити своје баријере и менталне интерпретације. Бог не припада нама, ми припадамо Њему.

Устао сам, отишао кући, испуњен  и срећан. Да, наш живот је тежак, али помислите само колико би милиона људи хтело да замени овај наш тежак живот за свој неподношљиви.

 о. Хараламбос Пападопулос

 facebook.com/p.libyos