Митрополит Атанасије лимасолски - Разборитост је највећа врлина

У току Свете Литургије, у молбеној јектенији, ђакон се моли „за добро и корисно за душе наше“.

Наравно, на први поглед и с обзиром на савремено познавање језика, неко ће рећи – ево, тражимо оно што нам је корисно, у нашем интересу, али ове речи, у ствари, које погрешно тумачимо, прати још једна реч која одређује њихов прави садржај: тамо се каже „на добро и на корист душама нашим“. За добро – јер има много схватања шта је добро, а шта лоше и свако тумачи овај појам према свом схватању, идеологији, страстима, гресима, духовном стању и знању.

Црква дефинише да је добро оно што је добро за нашу душу. То не значи да је добро увек добро и корисно за нашу душу, односно да је могуће да нешто буде добро, заиста, али не на корист нашој души. Да будем јаснији. Постоји једна врлина у Цркви, у духовном животу, коју оци не либе називају највећом врлином од свих других, па и од врлине љубави. Љубав се сматра венцем врлина, али Оци кажу да је највећа од свих врлина разборитост.

Пост је, на пример, врлина, добра ствар, духовно оруђе, Божија заповест, нешто што су нам Оци предали као једно од оруђа у духовном животу. Међутим, ако се ово оруђе не користи како треба, оно се из доброг претвара у лоше, тј. ако човек безобзирно пости и уместо да помогне свом телу, да га освети, он га убија, убија себе, тако да оно престаје да буде добро и постаје лоше.

Љубав је такође добра ствар, али без дискретности може постати веома опасна. У Цркви има светих људи, који су достигли духовне висине бестрасности и заправо, горећи великом љубављу према људима, свима постају све. Не устручавају се због љубави да се излажу свакојаким опасностима, да би спасили брата свог.

Али ако некоме недостаје дискретност у љубави, а оптеретио се радњама и теретима преко својих снага, онда знај да ће себи наудити, иако је мотив био добар, а случај изгледао добро дело љубави, на крају дође до пропасти јер није разумео да ова ствар није за њега. Колико пута се јављају проблеми, па чак и греси који су кренули из хришћанске љубави.

Лекар не може да каже: Жао ми је што пацијенту пробијам кожу иглом и дајем му ињекцију! Хирург не може да каже: жао ми је што сам му одсекао ногу или извадио крајнике - нема кајања.

Ова тема је веома важна. Свети Оци су рекли да су многи људи, многи подвижници, уништавали своја тела кроз аскезе без расуђивања и тако уништавали себе. Тема разлучивања је огромна и потребно је много проучавања и времена у духовном животу да би се то разумело.

Сви ми имамо своје страсти и, како кажу Оци, пре него што се наше срце очисти, не смемо слушати шта нам оно говори. Не смемо веровати својим осећањима  јер, на пример, када други дође и вређа ме, то ми даје прилику да и ја вређам њега. Чак и више него он мене. Хоћу да га увредим јер ми је нанео неправду! И док притискам себе да то не урадим, осећам велики унутрашњи отпор, односно долази до сукоба у мени. То се исто дешава и са гневом и са пожудом.

Дакле, на почетку духовног живота човек не треба да верује у оно што му срце и осећања говоре, већ треба да истражује све те ствари на два начина. Прво сито кроз које се просијавају та осећања и жеље, јесу Божије заповести. Нешто што је категорички одбачено Божијим заповестима, не можемо и не треба да прихватимо. То уопште није за дебату. Чак и не расправљамо о томе. Након што Божија реч покаже да је грех, да је безакоње, да штети души, да је заправо убија, ми то одбацујемо. Биће рат, битка у нама, дићи ће се мисли и страсти у нама да нас угуше. Међутим, ми ћемо се одупрети и нећемо пристати да радимо оно што страст жели.

Ово је прва фаза, оно што ми зовемо порицањем себе. У том часу мораш послушати Божије речи да се одрекнеш себе, нећеш пристати да идеш куда хоћеш, једеш шта хоћеш, поступаш како хоћеш, јер те кочи заповест Божија која није закон у правном смислу него лек.

Ако не можемо знати да ли је та ствар добра помоћу Божијих заповести, шта онда да радимо, како да знамо да ли је то заиста корисно и добро за нашу душу? Пошто се прво помолимо и затражимо вољу Божију, замолићемо духовне људе, нашег духовника, изнећемо догађај какав јесте, и прихватити његов одговор као израз воље Божије. Када човек овако живи, навикава се да се покорава и држи заповести Божијих, и тако постепено стиче и разборитост. Треба имати ум Христов, тј. ум очишћен од својих предрасуда, од својих страсти, и онда стичеш енергију благодати која долази од Бога.

Када човек духовно сазри – очисти своју душу од грубих страсти и разјасни у себи свој пут ка Христу, Бог постаје средиште његовог живота, човек сваку помисао подреди Христовом послушању, тј.сви његови поступци, покрети, мисли, жеље, све што жели и тражи, имају за крај сједињење са Богом, улазак у царство Божије – тада ће, кроз своје духовно осећање, моћи да разликује у свом срцу све што ради да ли је добро или лоше. Чак и једноставне свакодневне ствари. Када се постепено усавршавамо у духовном животу, онда не можемо прихватити многе ствари које смо раније радили. Наша душа се опире, одбацује их, јер већ постоји духовно чуло,  чуло душе, којим она суди о разним стварима које свакодневно видимо. То је заиста производ чисте савести. 

У житијима светих видимо да човек чак занемарује заповести ради разборитости. Једноставна заповест, на пример, "не лажи", учињена непромишљено, значи да ћете повредити многе људе у свом животу. Када неко дође и пита: Овај, који је малочас разговарао са тобом, да ли ме је оптужио? Јеси ли рекао нешто против мене? Па, можда је рекао ствари против њега. Безобзирно поштење захтева да му кажете: да, окривио те је! Међутим, шта тражи разборитост – да му кажеш: Не, брате мој, он те није оптужио, већ напротив, изговорио је много лепих речи о теби, хвалио те, овај човек те воли и говори најлепше речи о теби. Је ли то лаж? Ако судимо споља, то је лаж. Али ако расуђујемо и духовно, као што су чинили свети, онда је истинито, благословено и неопходно, јер истина је да сви треба да будемо уједињени у Божјој љубави.

Свети оци кажу да се свака врлина мора вршити свесно. Шта ово значи? На пример, ћутање је врлина и свети оци кажу: волите тишину изнад свега, она ће вам помоћи да уђете у духовни простор. Тако је, тишина је заиста велики кључ који отвара многа врата Божијим тајнама. Међутим, можете ли замислити ако муж или жена примени тишину, шта ће се догодити? Чим жена почне нешто да ти прича, ти јој кажеш: Ћути! Не говори, јер морамо имати врлину ћутања! Дете почиње да ти говори, а ти: не говори, јер морамо имати врлину ћутања!

Пример још једне врлине. Христос је рекао: не скупљајте блага на земљи! Али, имате ли снагу вере да сносите последице свог поступка? Нисте сами у кући. Ако постоји заједнички договор у целој породици да све продате и живите као птице небеске, не брините се и бавите се молитвом, да, заиста је ово добро дело. Међутим, мораш имати и снаге да без роптања сносиш последице својих дела, јер врлина није само у чињењу једне ствари, већ и у подношењу свих њених последица.

На пример, када постите, морате и да подносите немоћ, односно да не можете да стојите на ногама или вам се заврти у глави. Морате имати ту снагу да наставите, без обзира на последице ствари које чиниш.

Врлина разборитости покрива читав спектар духовног ратовања и истовремено је веома опасна. Зашто? Јер, док с једне стране пазимо да не паднемо у претерану жестину, са друге можемо пасти у опуштеност. Не идите у крајност!  Морамо, дакле, пронаћи средњи пут, то је права разборитост. Средњи и царски пут који те не баца ни у једну крајност. То се може постићи разборитошћу искусних духовника и зато је потребно послушање. Не можемо да спознамо духовни живот читајући књиге. Не можете узети књиге Отаца, читати их и живети духовно, ово није могуће. Читајте колико желите, слушајте колико год беседа хоћете , али не можете напредовати ако не станете пред духовног лекара, изложите му свој духовни пут и прихватите његов мудар савет о путу ваше борбе.

Много пута чујемо како људи говоре: Оче, пре свега здравље! Здравље на првом месту! Сећам речи старца Пајсија, који ми је једном рекао: "Болест ми је донела више користи него здравље! Када сам био здрав нисам био толико користан као када сам био болестан." Говоримо Богу: Боже мој, дај нам оно што је добро и корисно за душу нашу. И одмах долазе искушења, болести, туге и преокрети, а ми кажемо, па, зар се за то молимо? Да, то је оно за шта се молимо. Јер се молимо за добро и корисно душама нашим. Бог је мудрији од нас и зна шта нам треба. Ово није фатализам, већ напротив, најисправнији третман судбине.

 Сећам се када су млади дошли старцу Пајсију и рекли му: Оче, моли се да нађемо неке добре девојку за брак! А старац рече: Добро, децо, а шта ће бити са лошим девојкама?! Сви желите добре девојке, а шта ћемо са лошим? Неко мора да узме лоше, а ово привидно спољашње зло је велико добро, јер освећује и духовно помаже.

Дакле, оно што је добро и корисно за нашу душу може бити лоше, погрешно и супротно од онога што желимо.

Малопре смо рекли да се често молимо: Боже, дај нам здравља! Ако нам здравље заиста духовно користи, онда је оно добро и корисно, али ако, уместо да нам духовно користи, оно нас духовно уништава и чини робовима греха, онда је болест пожељнија.

Сваки дан говоримо – хоћемо слободу! Слобода је добра ствар, али само онда када се користи на добар начин. Иначе ће постати инструмент који ће нас духовно уништити.

И новац је добра ствар, лепо би било да смо сви богати, да имамо пара, да можемо да градимо храмове, друштвене установе, манастире, да нема сиротиње. Али он постаје зло и катастрофа ако се не користи у добре сврхе.

Под овим мислим да не треба да судимо споља, јер све што тражимо од Бога, све молбе у нашој молитви су захтеви који утичу на духовни живот и треба да нам помогну у духовном животу. Другим речима, 20 година напорне молитве има више вредности за Бога него да добијете нешто за шта се молите. Као и када се у тешкоћама, болестима, и искушењима каже Хвала Богу - то има велику моћ!  "Хвала Богу!" рече Јов и посвети се.

Разлучивање нас наводи да ставимо духовне наочаре и видимо ствари како нас учи Свети Дух и да бежимо од две крајности — строгости и опуштености — које нас уништавају. Такође нам помаже да стекнемо здрав ум, којим на крају разабиремо шта да тражимо од Бога...

atanasijlimasolski.wordpress.com