Пусти своје ране да проговоре

Видео сам те у мутним водама живота једне хладне хладне јануарске ноћи. Напуштеног у очају, пуног грехова. Није било човека поред тебе, сви су отишли. „Не могу више оче...“, успео си да кажеш. „Увек правим исте грешке. Знам како треба, али сила у мени, вуче ме на страст и грех. Да ли ми, оче, бирамо страсти или оне бирају нас?

Од дана када сам рођен, борим се за свој живот. Зашто? Колико ћу се још, мој оче, борити са невидљивом раном? Годинама сам истраживао своје тело, комад по комад, оголио се скроз, али нисам нашао рану. Шта ме боли оче?

„Ћути, нећеш је наћи. Невидљива је, дубока, поглед је не досеже. Не плаши више своју душу. Не тражи много, не питај. Седи мало поред ње, не вичи на њу, немој да реагујеш и да је гураш. Реци јој да је волиш, загрли је. И прихвати рану. Престани да желиш да одеш, изгубиш се и оставиш је. Она је твој највећи мираз, чак и ако те плаши.

Уосталом, оно што нас плаши, увек крије истину коју одбијамо да чујемо. Толико година тражиш решења, тражиш тумачења, одговоре, због чега све постаје дуже. Зар се ниси уморио од тражења одговора у животу који има само питања? Престани. Смири се. Пусти је да већ једном проговори, да се чује, да сведочи о ономе неизреченом, закопаном... Са галамом, ране се не крију. Напротив,  већи је њихов вапај да се чују... Бог говори у тишини. Кад престанеш да испитујеш, одговори ће сами доћи, не у уму већ у твом срцу.

О. Пападопулос

facebook.com