Мали Витлејем

Ту негде, између градске вреве и железничке станице, простирало се гробље, гробље препуно знаменитих људи, али заборављених. Гробље никада не може бити лепо, зато што је синоним смрти, а смрт није лепа, али ово гробље је било прелепо, посебно, увек окупано сунцем, уређено, и одисало је достојанственим миром.
Али, гробље неће бити тема ове приче, прича ће укратко говорити о маленој цркви која се налазила на његовом крају, или почетку - како ко гледа. Црквица се надвијала над гробљем и говорила да смрт није победила, да ту око ње живи ЖИВОТ ЖИВИХ И МРТВИХ. Не знам шта ме је подстакло да тог децембарског јутра, на Дан мајки, кренем баш ту, не знајући ни где се црква налази, али са вером да ћу је пронаћи. Први сусрет са молитвом која се чула био је чудо, ја сам ЗАВОЛЕО ТУ ЦРКВУ И ОНА ЈЕ ПОСТАЛА ДЕО МЕНЕ ЗАУВЕК. Ништа више није могло променити осећај. Знао сам само да је то необјашњиво чудо, које се догодило када ништа, баш ништа очекивао нисам. У глави прва мисао ми је била да сам стигао у мали ВИТЛЕЈЕМ, место радости, и то име мени ће бити име Цркве. Нећу описивати људе који су делили у будућем времену све недаће и радости са мном. Не зато што немам речи за њих, већ зато што немам мноштво речи којима бих исказао своју љубав за свакога појединачно, све ненаписано и неречено о њима веће је од КУЛА И ГРАДОВА МОЋИ.
Описаћу само лик старог свештеника Дамјана, и тако описати свакога од њих. Био је човек питомог лица, нежних речи, и ништа му на овоме свету није сметало, никада љутину ниси могао видети на њему. Док је служио литургију, дечица би трчала око њега, вукла мантију, хор би често нескладно појао, али служба је била ВЕЛИЧАНСТВЕНА, КАО У РАЈУ, ЈЕР СВЕ ЈЕ БИЛО ОД СРЦА.
Мене, сумњивца, тешко је било увести у тајне вере, и једва сам пристао да се исповедим. Страх од гадости сопствених и шапутања непомјаника вукла су ме да одустанем, налазећи оправдања. Без трунке строгости, отац Дамјан ме упути у тајну: ово што ће изаћи из мојих поганих уста знамо Бог он и ја!!! Речи су саме текле, сећао бих се свега, и онога на шта сам заборавио, и говорио без страха, ослобађајући сопствену душу…Знам само да сам полетео, осећао се као птица, без терета греха, а сваки сабрат и сестра стезали су ми руку и пожелели добродошлицу у породицу. 
Месеци, године су пролетели, и морао сам кренути даље, у неки други град, међу друге људе, испраћен жељом да им се вратим. Али, како то бива, слаб човек пада. Заборављајући све лепо, падао сам и падао, упадајући у
драматичне догађаје које не смем ни описати. Нисам имао снаге, и покварено сам све заборавио, као да никада није ни постојало. Али, једне такве ноћи Бог је знао да не могу понети терет и, одједном, засијала је у мојим очима слика малог Витлејема, испред Цркве стајао је отац Дамјан, чекајући свога несрећнога сина а са њим народ… КРСТ је сијао над тамом, гонио је демоне од мене, рука Господа повукла ме је из блата, још један пад и
устајање, и ко зна колико пута грех и грешке, али нада увек ту...
МАЛИ ВИТЛЕЈЕМ, моја друга кућа, грдно сам се огрешио што сам заборавио свој дом. МАЛИ ВИТЛЕЈЕМЕ, НЕ СМЕМ ТЕ ЗАБОРАВИТИ И ЈЕДНОМ ЋУ ПОНОВО ДОЋИ...

kampsada.net