Исповест, причешће, благочестивост, скрушеност...

Кад крене човек да се исповеди мислим да је важније да приступи са љубављу и скрушено као дете родитељу, без "самокритике" која је у суштини маскирана гордост. Чим осуђујем себе то значи да сам мислио да сам духовно за боље, односно на "вишем нивоу", а кад знам да сам слаб, пали и расплабљен и да ми никакве помоћи нема до смиреног припадања пред ноге Спаса нашег и Господа онда ту нема места за филозофирање, пренемагање и слично.
Једино што нас изграђује духовно јесте покајање и оно је управо онај принос ("Теби приносећи од свих и за све") који приносимо да би Дарови били освећени и да би приступили св. Причешћу.
Пијетизма, постова на дестилованој води и собном ваздуху има колико волиш, а смирења нигде.
Фарисејства, лицемерштине, јереси и секташтва под плаштом "побожности" у неизмерним количинама.
Све се своди на један неуротични формализам далек светлосним годинама од Христа "који је дошао у свет да грешнике спасе" који је дошао "болеснима а не здравима" који је дошао да спасава раслабљене и пале а не хиперправедне супермене "гробове окречене".
Дијету и све остале благочестиве обичаје Христос нигде не помиње као услов за сједињење с Њим, али само на једном месту у читавом Светом Писму стоји описана ситуација у којој он прича о оном чувеном "спреман-неспреман" и каже "ако кренеш да принесеш жртву и сетиш се да имаш нешто на брата својега, иди прво и измири се са братом" и остало. За Христа способност да праштамо је једини услов за причешће и мој драги и предобри Отац К. ме само то и пита "нисте ли у завади с неким?" "праштате ли?", што је реално једини услов - "као што и ми опраштамо дужницима својим" - куку нама ако нам се буде судило по нашој личној ширини душе, љубави према ненавиднима и спремности за праштање јер ће се многи наћи изненаћени на Другом Суду јер се уподобише факирима, а не оној "која је много љубила".
Човек који је кренуо на Литургију да се причести и сједини са Христом и "са свима и за све" је већ учинио акт покајања, припадања ногама Христовим, и ако у срцу не мрзи, не осуђује и прашта, тај је "достојан".
Џаба све факирске дијете и метанисања ако смо "гробови окречени"...

о. Иван Цветковић