Исусова молитва – за вернике који живе у свету

старaц Јосиф Ватопедски (духовно чедo старца Јосифа Исихасте)

Исусова молитва – за вернике који живе у свету

Увек се поставља исто питање: „Да ли они који живе у свету могу да се баве умном молитвом?“ Онима који питају одговарамо сасвим потврдно: „Да“. Да би ова наша опомена била разумљива свима заинтересованима, али у исто време да бисмо и оне који не знају ништа о њој научили, укратко ћемо о овој молитви изложити објашњење, како нико не би био доведен у недоумицу разним тумачењима и дефиницијама која постоје о умној молитви.

Уопштено говорећи, молитва је једино обавезно и неизоставно занимање и врлина за сва разумна бића, чулна и мислећа, људска и анђеоска. Зато нам се налаже да непрестано вршимо ову молитву.

Молитва се догматски не дели на видове и методе, него је, по Оцима нашим, свака врста и начин молитве благотворан, све док није од демонског утицаја и обмане. Циљ овог надасве врлинског делања је да се човеков ум окрене и задржи на Богу. Зато су наши Оци смислили лакше методе и упростили молитву, како би се ум лакше и чвршће обратио ка Богу и у Њему остао. Када су у питању друге врлине, у њих су укључени и други делови човековог тела и постоји утицај чула, док је у благословеној молитви ум искључиво и у потпуности активан; стога је потребно много труда да се ум подстакне и обузда, како би молитва постала плодна и прихватљива. Наши пресвети Оци, који су Бога заволели у пуној мери, имали су за своју главну науку – сједињење са Богом и стално обитавање у Њему; тако су све своје напоре усмеравали ка молитви као најефикаснијем средству у том циљу.

Постоје и други облици молитве који су познати и готово свим хришћанима и заједнички за све, о којима сада нећемо говорити, него ћемо се ограничити на оно што се зове „умном молитвом“, о чему нас увек питају. То је тема која заокупља многе вернике, јер се о њој готово ништа не зна, а често се погрешно тумачи и описује као нешто фантастично. Прецизан начин спровођења у дело ове врлине, као њен и резултат који је човеково обожење, води човека од очишћења ка освећењу, оставићемо Оцима да кажу. Ми сироти поменућемо само оне ствари које су довољне да разјасне ствар и да убеде нашу браћу која живе у свету да треба да се заокупе овом молитвом.

Оци ову молитву називају „ноетском“ јер се она твори умом, „нусом“ (грчки nous), али је називају и „трезвеном будношћу (стражењем,)“, што значи скоро исто. Наши Оци описују ум као слободно и радознало биће које не трпи затвореност и не може се убедити ни у шта што не може сам да замисли. Пре свега због тога су Оци у једној једноставној молитви одабрали само неколико речи „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“, како уму не би био потребан велики напор да се дуго задржи у продуженој молитви. Друго, оци су ум окретали ка унутра, у средиште нашег разума, где он непомично пребива са циљем божанског призивања најслађег Имена Господа нашег Исуса, како би што пре доживели божанску утеху. Немогуће је, по Оцима, да нас свеблаги Учитељ, Онај Који толико жели спасење људи, на тај начин непрестано призиван, не услиши.

Као што се свака природна врлина, којој се тежи, може постићи само повољним средствима, тако и ово свето делање захтева неке скоро неопходне основе:

Одређени степен тишине;

Штавише, не мислим да ће оваква упорност и навика бити недостижне за побожне људе који се интересују за ову свету делатност. Добра навика редовних молитви, ујутро и увече, увек отприлике у исто време, била би добар почетак.

Са сигурношћу смо истакли истрајност као најнеопходнији елемент у молитви. С правом то наглашава свети Павле: „Останите постојано у молитви“(Кол. 4.2). За разлику од осталих врлина, молитва захтева напор током читавог нашег живота, и зато понављам онима који се труде да не осећају оптерећење, и да потребу за истрајношћу сматрају неуспехом у овом трезвеноумном раду.

У почетку је потребно молитву изговарати шапатом, или чак и гласније када се наиђе на унутрашњи отпор и потребу да се на молитву присили. Када се ова добра навика постигне, до те мере да се молитва одржава и изговара са лакоћом, онда можемо да се окренемо унутра, уз потпуну спољашњу тишину. У првом делу мале књиге (Казивања једног боготражитеља) дат је добар пример увођења у молитву. Здрава упорност и труд, уз увек исте речи молитве које се не мењају често, изродиће се у добру навику. Она ће донети успостављање контроле над умом, и у том тренутку ће се манифестовати присуство Благодати.

Као што свака врлина има одговарајући резултат, тако и молитва за последицу има очишћење ума и просветљење. Долази до највишег и савршеног добра, сједињења са Богом; односно стварно обожење (теоза). Међутим, Оци имају и ово да кажу: да је на човеку да тражи и да се труди да ступи на пут који води у град; и ако случајно не стигне до крајње тачке, и човек испадне из корака због било ког разлога, Бог ће га убројити са онима који су стигли до краја пута. Да појасним, посебно када је у питању молитва, сви ми хришћани морамо се трудити у молитви, посебно у оној која се зове монолошком односно умном молитвом. Ако неко дође до такве молитве, наћи ће много користи.

Присуством Исусове молитве човек се не предаје искушењу које очекује, јер је његово присуство трезвено бдење, а његова суштина је молитва; стога „ко бди и моли се, не улази у искушење“. (уп. – Матеј 26:41) Даље, он се не предаје тами ума да не би постао ирационалан и погрешио у својим судовима и одлукама. Не упада у нерад и немар, који су основа многих зала. Штавише, не савладавају га страсти и попустљивост тамо где је слаб, а посебно када су поводи за грех близу. Напротив, његова ревност и преданост су све већи. Постаје жељан добрих дела. Постаје кротак и лако прашта. Он из дана у дан расте у својој вери и љубави према Христу и то га распаљује према свим врлинама. У наше време имамо пуно примера људи, а посебно младих, који су добром навиком молитве били спасени од страшних опасности, од пада у велика зла или од симптома који воде ка духовној смрти.

Дакле, молитва је дужност сваког верника, свих узраста, националности и статуса; без обзира на место, време или начин. Молитвом се Божанска благодат активира и даје решења за проблеме и искушења која муче верне, да би се, по Светом писму, „свако ко Господа призове спасао“. (Дела апостолска 2.21)

Не постоји опасност од прелести, како неки мањи број незналица тврди, све док се та молитва изговара у простоти и са смиреношћу. Од највеће је важности да када се молитва изговара, да ум не слика никакву слику; нити Господа нашег Христа у било ком облику, нити Госпође Богородице, нити било које друге личности или представе. Помоћу слика ум се расејава. Исто тако, помоћу слика се ствара улаз за помисли и прелести. Ум треба да остане у значењу речи, и са много смирења човек треба да чека Божју благодат. Случајна маштања, светлост или покрети, као и бука и узнемирења су неприхватљиви и сматрају се демонским махинацијама које служе као ометање и улазак у прелест. Благодат се почетницима јавља као духовна радост, тихим и радосним сузама, или безметежним страхопоштовањем због сећања на грехе, што доводи до све веће туге и уздисања.

Благодат постепено прераста у осећај љубави ка Христу, у том тренутку лутање ума потпуно престаје и срце се толико загрева у љубави Христовој да помишља како више ту благодат не може подносити. А опет, у неким тренуцима неко мисли и жели да заувек остане баш у стању у коме се налази, и не желеи да гледа или слуша било шта друго. Све ове ствари, као и разне друге видове помоћи и утехе, у почетним фазама проналазе они који покушавају да изговарају и одржавају молитву, колико је до њих и колико им је то могуће. До овог стадијума, који је тако једноставан, мислим да свака душа која је крштена и живи православно треба да буде у стању да то спроведе у дело и да стоји у овој духовној наслади и радости, имајући истовремено божанску заштиту и помоћ у свим својим делима и путевима.

Понављам још једном опомену свима који љубе Бога и своје спасење да не одлажу да се окушају у овом добром труду и делању зарад благодати и милости који се дају онима који се макар мало потруде у овом делу. Ово им кажем да не малаксавају, да не оклевају и не буду малодушни због мало отпора или умора на који ће наићи. Савремени старци, које познајемо, имали су много ученика који су живели у свету, мушкараца и жена, ожењених и неожењених, који не само да су стигли у почетно стање већ су се уздигли на више нивое кроз Благодат и самилост Христа нашег. „Ситница је у очима Господњим обогатити сиромаха“. (Сирахове премудрости 11:23) Мислим да у данашњем хаосу светских превирања, одрицања од Бог и неверја нема једноставније и лакше духовне праксе која је изводљива за скоро све људе, а која доноси толико мноштво користи и могућности за успех, од ове мале молитве.

Кад год неко седи, креће се или ради, и ако је потребно чак и у кревету, и уопште где год и у ком год стању да се нађе, може да изговара ову молитвицу која у себи садржи веру, исповедање, призивање Бога и наду на Њега. Уз тако мало труда и безначајног напора, свима дата заповест „молите се без престанка“ (1 Сол. 5:17) се испуњава до савршенства. Којој год речи или чак предивним житијима, наших Отаца да се човек окрене, да се човек окрене тешко да ће наићи на било коју другу врлину која је толико хваљена или примењивана са таквом ревношћу и упорношћу, осим молитве која сама представља најмоћније средство нашег успеха у Христу. Није нам намера да певамо славословља овој царици свих врлина, нити да је описујемо, јер шта год да кажемо то би је пре умањило. Наш циљ је да подстакнемо и охрабримо сваког верника у вршењу молитве. После ће свако из свог искуства сами научити оно што смо лоше исказали.

Само терајте напред ви који сумњате, ви који сте малодушни, ви који сте ојађени, ви који сте у незнању, ви маловерни и ви који трпите искушења разних врста; напред ка утеси и решењу ваших проблема. Наш слатки Исус Христос, Живот наш, објавио нам је да „без Мене не можете чинити ништа“. (Јован. 15.5). Дакле, видите да, непрестано призивајући Га ми никада нисмо сами; и следствено томе „све можемо и све ћемо чинити кроз Њега“. (упореди Фил. 4.13). Погледајте тачно значење и примену битне изреке из Светог Писма: „Призови ме у дан невоље и ја ћу те избавити, и прославићеш ме“. (Псалам 49(50):15). Призивајмо Његово пресвето Име не само „у дан невоље“ него непрестано; да се ум наш не просвети, да не уђемо у искушење. Ако неко пожели да закорачи још више где ће га привући свесвета Благодат, проћи ће кроз ову почетну тачку, и биће му „речено” о Њему, када тамо стигне.

Као епилог свега написаног понављамо наше сокољење, односно охрабрење свим верницима да је то могуће и битно је да се баве молитвом „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, такозваном „умном молитвом“, са чврстом вером да ће од ње добити велику корист, без обзира на то који ниво достигну. Сећање на смрт и смирено настројење, заједно са осталим корисним стварима које смо споменули, гарантују успех Христовом благодаћу, чије ће призивање бити циљ овог врлинског занимања. Амин.“

prevodilackaradionicacom