Човек не сме бити машина

Човек одувек трага за смислом постојања али не налази увек прави одговор на сва своја питања јер често одустаје под притиском различитих неизвесности. Предаје се сопственој самовољи или туђој зловољи у страху и несигурности умишљајући да не може боље и другачије. Његов вредносни систем тада постаје сведен на себични интерес под теретом борбе за опстанак што доводи до отуђења и затварања у себе.

То је опасно беспуће које неминовно доводи до безнађа јер после дуготрајног самоистрошења човек губи осећај за добро, истину и лепоту. Не препознаје смисао и циљ свога живота и пристаје да буде нестваралачки роб произвођачко-потрошачке испразности. Тако одустаје од стваралачке пуноће и препушта се различитим илузијама и фантазијама. То га раслабљује до те мере да не може да промишља смисао живота на прави начин и његови поступци условљени су себичним нагонима самоодржања.

Тада човек постаје машина која стиче и троши без дубљег разумевања живота јер не види даље од себе и своје саможивости. Многи ће помислити да је то далеко од њиховог стила живота, али ако пажљиво размотримо све своје поступке сазнаћемо о себи много тога што ће нас изненадити. Да бисмо све ово разјаснили сами себи и једни другима потребно је да се непрестано питамо: треба ли нам баш све оно што имамо?

Скоро сви волимо да се изговарамо тешкоћама времена у којем живимо не знајући да на тај начин сами себе оптерећујемо незадовољством које нас раслабљује до те мере да у другим људима видимо опасност. То исказујемо речима: "Моја кућица моја слободица".

Постоје и они које доживљавамо као потребу, али то је условљено нашим себичним интересом којим сами себе условљавамо до бесмисла. То исказујемо речима: "Kога је молити немој га срдити". Kако при оваквим унутрашњим теретима бити слободан и одговоран човек? Има ли ту места радости постојања? Нажалост, нема јер пристајемо на уцене од стране "великих" трудећи се да до компензујемо омаловажавањем на рачун "малих". Све то је у супротности са јеванђелском логиком постојања и стваралаштва које се заснива на стварности човековог узрастања "из славе у славу" тако што "ко хоће да буде први требало би да служи свима".

Ово су остварили они за које стоји записано у новозаветном тексту да "овај свет употребљавају као да га не употребљавају". То не значи да ништа не раде, ради се о томе да би човек требало да превазиђе незадовољство које обесхрабрује јер не доводи до решења под теретом потребе да се прогласи кривац. Под таквим теретом и безнађем човек не може да разуме новозаветну поруку да бити искрени верник значи увек бити "задовољан оним што имаш", јер само тако могуће је определити се за стваралачку прогресију.

Под теретом незадовољства, изговарања и оптужби на рачун других човек не може да се труди да буде бољи јер га обузима завист. То га даље доводи до нерада и многих недела. Због тога нису сурове новозаветне речи: "Ако неко неће да ради нека и не једе!", јер нису претња казном него су опомена да је лењост опасно самоугрожавање. Не подстичу насиље над немоћнима већ покрећу човека из безнађа у стваралаштво. То се види из речи којима се позивају богати речима: "Ваш сувишак нека буде за њихов недостатак", уз појашњење да увек треба правити разлику између "имати" и "поседовати" тако што никако не би требало бити оптерећен иметком на рачун рашчовечења и нељудских поступака. То је смисао и порука одреднице "неразумни богаташ", јер се ради о некоме ко не види никога осим себе и својих потреба.

Лепо је имати иметак и бити остварен у животу, али је опасно ако човек не види друге људе и њихове потребе. Такав човек угрожава друге и себе и у зависности од друштвене функције и задобијеног поверења такав може бити опасност свима уколико изгуби осећај за меру.

Др Љубивоје Стојановић

novosti.rs