Очај није хришћански!

Свети Оци кажу да је безнађе велика опасност за духовни живот. Једном када упаднете у њега, врло је тешко изаћи. Безнађе се често исповеда и, као свештеник, могу рећи да је то једно од најтежих духовних стања за исцељење. Данас ову страст називамо „безнађе“. Када је једино светло у теби очај, мрак, шта више.

Очај напада вољу и тако ова страст добија снагу. А са слабом вољом тешко се лечи. На крају крајева, за молитву је потребна воља, за пост је потребна воља, као и за читање или учење. То је лоше стање у коме је „дух тврдоглав, а тело немоћно“, а када су и дух и тело немоћни, онда је ситуација погубна. Очај постаје јачи, јер се храни самим собом. Када је безнађе јаче, нада се губи. Осећамо се одвојено од Бога и почињемо да се питамо да ли Он још увек постоји. Мртви смо и живимо у мраку гроба. Живот без наде је пакао на земљи и предукус вечног живота без Бога. Данте је са великом проницљивошћу написао на знаку који виси на улазу у пакао: „Оставите сваку наду, ви који улазите“.

Како ова страст делује у нама? Прво искушење је разочарање. Осећамо да ништа није онако како смо желели. Друга искушења су раздражљивост и бес, јер се питамо зашто нам је Бог то учинио? Обузима нас разочарање и претвара се у тугу која се продубљује у безнађе. Цео овај процес је подстакнут унутрашњим гласом који каже: „Заслужујем више. Да постоји, не би дозволио да се ово деси“. Огромна туга нас убеђује да нема наде. Када нада нестане, не остаје ништа осим безнађа.

Ретко сам срео некога ко, када се једном потпуно упозна са Православљем, одустане од њега, јер би његова теолошка проучавања доказала да је вера лажна. А, напротив, познавао сам православне који су изгубили веру у Бога, јер су се осећали повређеним зато што нису добили оно шта су желели. У свом очајању, они напуштају своја духовна трагања, тако да, убрзо, нестаје светлост вере и наде, и напуштају Цркву . Заборавили су стару шалу: Ако желиш да насмејеш Бога, реци Му шта планираш.

Очигледно је да је лек за очајање нада. Нада и очај не могу коегзистирати. Mожете протестовати: „Како да се надам? На крају крајева, био сам дубоко разочаран, па како да верујем да ће у будућности бити другачије? Нада мора имати основу. Какве гаранције имам?".

Најбоље осигурање које имамо је љубав . Да вас питам: како знате да вас неко воли сигурно и истински? Мислите ли да би то било по ономе шта говори о вама или по стварима које вам даје? Претпоставимо да неко умре за вас. Да ли бисте тада веровали? Већина нас би умрла за особу коју заиста волимо. Можда чак и умремо за добру особу. Али ко би желео да умре за лошег човека?

Али, ту смо! Исус је умро за тебе и мене, иако смо живели као непријатељи Божји. Да ли разумете ово? Зар не видите тајну ове љубави? Није ли то основа сваке наде? Није важно како се осећате, посебно ако се осећате безнадежно, морате бити уверени у Божју љубав. То ће бити тек када будете уверени да имате јаку позицију, место које ниједна страст не може померити или уништити. Ово снажно уверење се зове вера, а вера је енергија наде.

Имајући веру и наду, дешава се нешто дивно, динамика живота почиње да се мења, неуспеси и невоље више нису бесмислени догађаји. Нада не значи да ће се искушења завршити, већ чињеница да када постоје слабости и невоље, уместо разочарења, нада ће родити стрпљење. Са стрпљењем почињемо да стичемо искуство, тако да нам нови проблеми не доносе разочарење. Наша нада јача док не достигнемо меру наде које се никада нећемо стидети. Нада је толико јака да се чак надамо да ћемо видети Божју славу.

Нада је аспект присуства Христовог живота у нашим срцима. Размислите о овоме: ако је Његова смрт учинила толико за нас, колико ће више Његов живот учинити за нас! Његова смрт нас је помирила са Богом, и Његов живот ће нас спасити. Искрено говорећи, нисам много добио за петнаест година. Наравно, видим неки напредак, али видим и страсти које живе у мени. Могао бих да очајавам, али не, јер се надам да ће ме Његов Живот спасити. На крају крајева, Он ме је привео вери и Он ће такође бити Онај који са мном све довршава! Његов живот је спасио милионе душа пре мене и спасиће још милионе после мене. Шта ме наводи да мислим да сам заиста тежак случај, па да ме Бог презре и остави? Можда сам јадник, али моја јадност није непоправљива. Мој грех је велики, али Његова љубав и милост су као незамисливи океан.

Ако сте у очају, знајте да безнађе има своју основу... лаж! Ваша ситуација није безнадежна, без обзира како се осећате. Излаз почиње са поверењем у Онога који је дао свој живот за вас. Поверење је суштина вере и доказ онога што не можемо да видимо. Не ради се о томе да знате како се осећате, већ шта мислите. То не значи да више никада нећете проћи кроз још једно суђење. Али, кроз веру и наду, ваша туга ће се претворити у радост. Исус је рекао да ће животне олује оjaчати куће сваког од нас. Кућа неће пасти ако је изграђена на стабилним темељима.

Уосталом, ако Бог облачи траву у пољу и храни птице небеске, зар не би могао учинити још више за вас? Зар не вредите много више од траве или птица? А шта постижете ако своје страхове пројектујете у будућност? Ваш Отац зна шта вам треба, зато нека се ваш ум посвети ономе што се дешава данас и заборави на сутра.

Имам идеју! Ставимо нови знак на врата наших цркава. Нека буде написано: „Оставите свако безнађе, ви који улазите!“

doxologia-ro