Ако си згрешио, плачи - али, никад не очајавај

Немојте жалити за духовне борбе које сте водили и изгубили јер Бог не види резултат, већ вашу вољу, ваше склоности, ваше расположење.
Нека наши падови буду разлог за дубље покајање.

Старац Емилијан Симонопетриски каже: наша пракса су наше крпе. Као што просјак показује своје дроњке људима да би се сажалили на њега, тако и ми својом праксом (постом, бдењем, ћутањем, страдањем, стајањем на службама, клечећи) показујемо наше крпе Богу на милост. Наше вежбе не показују нашу вредност, већ нашу вољу да будемо спасени.

У нашем настојању можда ће доћи време када ћемо се уморити, клонути духом, пасти, издаћемо реч Господњу, али немојмо се задржавати на њој, не анализирајмо је. Хајде да се одмах прегрупишемо, зауставимо свој пад, одвратимо мисли од нашег пада и покажимо да и даље желимо да будемо са Господом. Можда ћемо изгубити неке битке, али не и рат. Не очајавајте из било ког разлога, већ са поверењем у Бога, започнимо сваки дан, сваки тренутак новим почетком покајања (без кривице што смо згрешили и са свешћу да можемо поново да паднемо у овај грех), учинимо духовни напор да се очистимо од страсти да бисмо се поново сусрели са благодаћу Божијом у нашем просветљењу.

„Ко претрпи до краја, биће спасен“, рекао је Господ. У тренуцима искушења, у тренуцима пада, у тренуцима када те опседа разочарење, упери свој поглед ка човекољубивом Господу. Покажи своје ране, покажи своје дроњке, покажи своју вољу и Господ ће ти помоћи да поново устанеш, станеш на ноге, да ти срце опет затрепери.

Ако си згрешио, плачи. Али никада не очајавај. Плачи због свог пада, али плачи и од радости, јер Господ се не удаљава од нас, познаје наше духовне подвиге, зна наш избор и види наше покајање...

арх Павлос Пападопулос