Карактеристике "свесног" брака

Стари мозак узрок је већине наших брачних проблема – то је онај део нас који нас наводи да одабирамо партнере који личе на особе које су нас подигле. Стари мозак је извор свих наших разрађених одбрамбених система – пројектовања, преношења и интројекција – који прикривају стварност о нама и нашим партнерима. Такође, стари мозак је одговоран за наше инфантилне реакције на фрустрације, реакције типа „плачи или нападај“, које резултирају само даљим отуђивањем.

Међутим, стари мозак у браку игра и позитивну улогу. Премда неке његове тактике могу бити самопоражавајуће, његови фундаментални пориви су од суштинске важности за нашу добробит. Наш свесни порив да поправимо емотивно оштећење које смо доживели у детињству јесте оно што нам омогућава да схватимо духовни потенцијал којим располажемо као људска бића, постанемо комплетне и пуне љубави особе, способне да имају осећања за друге. И премда нас наше пројекције и преношења могу привремено учинити слепим за праву природу нашег партнера, оне су уједно и оно што нас везује за њега, постављањем услова за будући развој.

Проблем је са старим мозгом у томе што је неусмерен: он је попут слепе животиње која лута у потрази за појилом. Да бисмо постигли вредне и важне циљеве старог мозга, морамо потражити и помоћ новог мозга – онај део нас који прави изборе, спроводи вољу, зна да наши партнери нису наши родитељи, да данас није увек и да јуче није данас. Морамо да узмемо рационалне вештине, оне којима се користимо у другим аспектима живота, и почнемо да их примењујемо у својим емотивним везама. Кад једном искујемо ефикасан савез између моћних инстинктивних порива старог и разложних, когнитивних моћи новог мозга, можемо почети да реализујемо своје несвесне циљеве. Кроз брак између инстинкта старог и здравог разума новог мозга, можемо постепено остављати за собом фрустрације борбе за превласт.

Интеграција старог и новог мозга

Колико би брачни живот био другачији када би нови мозак играо активнију улогу? Ево једног примера примера типичне интеракције између супружнинка и како се она маифестује у несвесном браку, типичној љубавној вези којом доминира реактивност старог мозга, и у свесном браку, вези у којој стари мозак бива умирен разумом.

Замислите сад себе како уживате у доручку, а ваш брачни друг изненада почне да вас критикује како су вам прженице загореле. Стари мозак, тај будни чувар ваше безбедности, тера вас истог часа да се „борите или да побегнете“. Његова брига није што је особа која вас критикује ваш супруг; једино што он зна јесте да вас неко напада. Осим ако не ометете његову аутоматску реакцију, одмах ћете јетко узвратити на критичку примедбу свог партнера – „Можда ми прженице и јесу прегореле, али си ТИ зато испросипао чај по столњаку!“. Или ћете, с друге стране, можда покушати да сместа побегнете из борбе тако што ћете напустити просторију или закопати главу у јутарње новине. У зависности од тога шта ћете ви учинити, ваш партнер ће се осетити или нападнут или напуштен, и највероватније ће се опет брецнути на вас. Машина за непрекидно стварање емоција само што је стављена у покрет, а ви сте већ изгубили у погледу жељеног исхода, пријатног доручка удвоје.

Ово је тачно онакав тип ситуације у којој се нови мозак може приморати да дела и изнедри мање провокативну реакцију. Један од приступа (који ћемо детаљно објаснити у наредном поглављу) може се састојати од парафразирања партнерове примедбе неутралним тоном. Схватајући да се љути, али не журећи одмах да се браните, могли бисте, рецимо, рећи нешто слично овоме: „Изнервирао си се што су ми прженице опет изгореле“. Партнер ће можда одговорити: „Да, јесам! Доста ми је више да се толика храна баца“. Ви бисте, и даље се ослањајући на тактику новог мозга, могли поново да одреагујете у истом недефанзивном намиру: „У праву си. Заиста бацамо превише хране. Можда бисмо могли убудуће да доручкујемо у кухињи, тако да могу да контролишем шта се дешава на шпорету“. Ваш партнер, разоружан вашим рационалним тоном и способношћу да смислите алтернативно решење, вероватно ће се смирити и смекшати: „Добра идеја. И хвала ти што се ниси наљутила. Изгледа да сам јутрос преосетљив. Заостајем с послом и не знам како ћу успети све да обавим“. Будући да сте били спремни да ризикујете креативну реакцију на бачену рукавицу, изненада сте од спаринг партнера аванзовали у особу од поверења.

Пошто се извештите у овом недефанзивном приступу критикама [али које нису доминантно обележје односа, иначе исте могу упућивати на дисфункционалан/токсичан однос прим. Белешке], открићете нешто веома важно: у већини интеракција са супружником заправо сте безбеднији ако спуштате лопту него ако је одмах враћате, јер на тај начин вам ваш партнер постаје сазвеник, а не непријатељ. Ослањајући се на свој нови мозак који, за разлику од старог, схвата да приговор због прегорелох приженица није исто што и напад кухињским ножем, учите се да ублажите своју реакцију бори се или бежи. Парадоксално, још боље задовољавате основну сврху те аутоматске одбране, која тежи да вас очува безбедном и неповређеном.

Ово је само један пример како веће ослањање на флексибилност и разложност свесног мозга може да вам помогне да постигнете своје несвесне циљеве. Пребацимо се сад на мало ширу представу, да бисмо стекли свеобухватан поглед на оно што подразумевам под свесним браком. Почнимо с дефиницијом: свесни брак је брак који подстиче максималан психолошки и духовни развој; то је брак створен освешћивањем и сарадњом с фундаменталним поривима несвесног ума: бити безбедан, излечен и целовит.

Харвил Хендрикс и Хелен Хант