Неопходност суочавања са болом и патњом

Јуни 26, 2024 - 20:05

0 131

Страхујући од бола који прати проблеме, скоро сви ми, у већој или мањој мери, трудимо се да их избегнемо. Ми одуговлачимо у нади да ће они сами нестати. Игноришемо их, заборављамо и правимо се да не постоје. Употребљавамо и дроге да би их што лакше игнорисали и да бисмо отупелошћу заборавили узрок бола. Тежимо да заобилазимо проблеме уместо да се суочавамо са њима. Трудимо се да се из њих извучемо уместо да их отпратимо до краја.

Тенденција да се избегавају проблеми и емотивна патња коју они носе основа је целокупне менталне болести. Пошто сви ми поседујемо у већој или мањој мери ову тенденцију, сви смо мање или више ментално оболели. Неки од нас ће ићи до запањујућих граница да би избегли своје проблеме или патњу коју они подразумевају удаљавајући се од свега доброг или разумног да би пронашли лакши излаз, изграђујућии као уточиште веома сложен свет маште, који понекад у потпуности искључује стварност. Карл Јунг је лепо рекао: "Неуроза је увек замена за легитимну патњу". (...)

Потребно је у себе и своју децу уградити систем за постизање духовног и менталног здравља. Овим желим да кажем да себе и своју децу треба научити потреби за патњом и њеној вредности, као и нужности суочавања са проблемима и искуством бола које они носе.

Већ сам рекао да дисциплина представља основно оруђе у решавању животних проблема. Постаће јасно да је ово оруђе техника патње, средство којим доживљавамо бол проблема на којима морамо радити и решавати их сукцесивно, учећи и развијајући се у том процесу. Када себе и своју децу учимо дисциплини, ми учимо њих и себе како да патимо и сазревамо.

Шта су у ствари ове технике патње, ова средства за конструктивно доживљавање бола, које ја називам дисциплином? Има их четири: одлагање задовољења, прихватање одговорности, посвећеност истини и балансирање.

Скот Пек