Заволели смо страх

Упалиш ТВ и чујеш вести о убиствима, ратовима, заверавама, преварама... Угасиш га фрустрирано па упалиш радио и чујеш политичке расправе, лажна обећања, чујеш како можеш лакше да потрошиш свој новац и добијеш позив футуролога, астролога да ти предскажу будућност... И њега гасиш у фрустрацији јер, наравно, до тебе не може стићи глас црквеног радија.... Изађеш да заборавиш све ово и поново је пред тобом на стубовима и огласним таблама... Не прође дан а да не чујеш о болестима, разводима, тучама ... И тако прође 30, 40, 50 година живота, погребна саопштења, срећеш се са познаницима а да их и не препознајеш због маски које носе и слушаш о болестима, разводима, борбама...

Наиђеш на црквицу, запалиш свећу, застанеш мало да одслушаш  мелодије које се чују у позадини, али брзо одеш као да те јуре.

Сваки  дан ти се понавља овако... Осећаш страх од свега што чујеш и видиш око себе.

А ипак, сваки дан их тражиш и сваки дан пропушташ Божије.

Ум тражи страх, сад си га заволео, и једног дана, ако буде добро и пријатно, почињеш да бринеш шта се крије иза радости.

Сада смо заволели страх. Прихватамо га без протеста и ћутке....

Постала је наша природа да страхујемо и бринемо,а без тога настаје паника.

Бирамо га као подстицај и следимо га.

Ево мог питања…. Зашто не желите да у цркви чујете речи које вам говоре да се не плашите, да имате веру, да замолите Христа да буде са вама и пружи  вам речи љубави, мира, оснаживања?

Да ли је могуће прочитати Јеванђеље и уплашити се или чути нешто непријатно?

Постоји ли шанса да постанем црква а да то изазове страх, ужас и разочарање?

Напротив, добићемо снагу, љубав,  Христос ће нас загрлити...

И најважније; Научићемо да се смиравамо, да имамо мир у души.

Али изгледа да смо заволели страх.

vimaorthodoxias.gr