Света Литургија - централно место нашега живота

Света Литургија је централно место нашега живота. То није само један обред у коме ми нешто тражимо од Бога. Наравно ми узносимо наше молитве и просбе, на јектенијама се читају. Међутим Света Литургија представља пре свега принос нашега целога бића које ми приносимо у виду хлеба и вина Господу, хлеба и вина које постају тело и крв Господња. Наравно то је велика тајна која се не може схватити рационалним умом, али донекле можемо да се подсетимо посебно на основу једне дивне евхаристијске молитве из раних хришћанских времена у једном старом хришћанском спису Дидахи помиње се евхаристијска молитва у којој се, парафразирам каже, као што се жито сакупља са многих поља и постаје један хлеб и као што грожђе из многих винограда постаје једно вино тако се и ми долазећи са разних страна окупљамо и постајемо један хлеб, једно Тело Христово и једна Црква. Бог нас учи новом начину постојања . Наш начин постојања у овоме свету који је заснован на нашем индивидуализму јесте увек у подељености, раздвајању што подразумева и свађе и сукобе како на личном тако и на колективном нивоу . Сукобе у породицама у заједницама али и на колективном нивоу међу народима,ратови, страдања чега смо нажалост сведоци у наше време. Међутим , нови начин постојања који нам открива Христос јесте да живимо као организам, да живимо као једно тело Христово. И као што је то жито са разних поља самлевено, оно није изгубљено није уништено, наше индивидуално постојање у Христу не бива уништено и поништено већ промењено и од жита, тих пшеничних зрна настаје пшеница која је умешена постаје хлеб и у том хлебу је све међусобно повезано. Када узмемо једну малу мрвицу хлеба не можемо рећи колико ту има зрна тачно и не можемо рећи одакле, а посебно ако узимамо зрна и пшеницу са разних поља тако исто и у Цркви Божјој не смемо да се делимо ни по пореклу, ни по језику, не смемо да се делимо на било који начин, већ да живимо као један организам, као једно тело. Тако исто и са вином које је исто тог саборног карактера не можемо да кажемо ,,аха ту је вино које је узето из Велике Хоче,, нпр. пошто ми користимо вино из нашег винограда из Велике Хоче, али користимо и грчко слатко вино које заједно мешамо и добијамо вино које користимо за Литургију. Не можемо рећи сад је ова капљица из Грчке, а ова је из нашег винограда у Великој Хочи, већ то постаје једно вино, постаје крв Господња. Господ нас тим примером Свете Литургије, од тих освећених дарова од којих сви на крају кушамо и примамо, учи да ми тако требамо да постојимо, да ми на литургију долазимо као много зрневље да би постали један хлеб, као много грожђе са разних виногарада да би постало једно у путиру Божје љубави, да бисмо живели новим животом, да бисмо препознали једне у другима, иако смо одвојени, иако смо многи истовремено смо и једно у Христу, нисмо раздвојени, нисмо подељени. Различити јесмо, али нисмо подељени и нисмо потпуно одвојени једни од других. И зато је Христос центар нашег живота, то је крајњи смисао Литургије и зато је сасвим природно и нормално да пре свега не само да би принели молитву Господу, не само да би присуствовали на Литургији, већ да би учествовали у њој, тј. да бисмо слушајући молитве које се читају ми заједно са свештеником који предстоји у молитви, Литургији дакле, приносили те дарове и после тога кушали од тих дарова и показали се да смо једно Тело Христово, да смо једно у путиру Божје љубави. И то је заправо стално подсећање који је смисао нашег постојања и шта је Црква. И подсећајући се свега тога на Светој Литургији ми се стално враћамо том аутентичном начину постојања које је човек изгубио против свог сталног настојања да се индивидуализује, да се подели на идеолошкој и на другој основи, на основи порекла, језика, а Господ каже да у Царству Божјем неће бити ни Грка ни Јеврејина, ни мушкога ни женскога. Све разлике бивају превазиђене, а то Царство Божије је изван времена и простора, оно већ и сада бива иако ће у пуноћи бити пројављено из наше перспективе у будућности иако у Богу нема ни прошлости ни будућности већ постоји само једна стална садашњост. Зато нас Бог позива да на светој Литургији уђемо у један простор који надилази време, који надилази простор, који надилази све оквире овога времена и осетимо се да смо једно, да нема ту ни богатог ни сиромашног, ни некога ко је дошао из централне Србије или је са ових простора Србије на Косову и Метохији или је из Црне Горе, или је из других неких крајева да сви осетимо да смо једно у Христу и приносећи сами себе и једни друге приносимо себе Господу да бисмо примили Њега самога као дар, односно Његову благодат која нас повезује у Духу Светоме бивамо једно, живимо новим животом у Христу. То је смисао Литургије која је централни елемент и централна тајна нашег постојања и оно што чини цркву. А где је Црква? Не на некој адреси , као што Господ каже Царство небеско неће бити ни ту, ни тамо, ни овде ни онде него је у нама самима. Дакле Царство Божије се пројављује као тајна која није ни нешто што је временско ни просторног карактера , Царство Божије јесте тајна присуства самога живога Бога кроз нас, јер ми многи бивамо једно у Христу као што је Господ дивно то рекао у својој првосвештеничкој молитви у Јеванђељу по Јовану.

архимандрит Сава Јањић

srpska-pravoslavie-ru