Од дечје исповести до шизофреније – лично искуство

Саша – моја бол и моја песма, и не дај Боже некоме да прође оно што сам прошла са њим… Или -дај Боже, али додај и снаге.

Саша сада има седамнаест година и о њему се може написати цела књига. Он је просто невероватан. Да ли знате много деце која са своје две године својевољно до краја стоје на дугим манастирским службама? И то с таквим сјајем у очима и пажњом. Која са три године могу да се пробуде усред ноћи и да се моле Бога да не урачуна мами за грех што купује алкохол за тату. Која са шест година уче Псалтир напамет, плачу због туђег бола као због свог, који могу мирно да кажу, као о суседу: „Мама, Бог ми је управо рекао…“.

И то га све не спречава да од старије сестре узме и чита уџбеник физике и математике, да са пет година нашој маци говори о структури атома и проводи вечери са лемилицом у рукама над електронским штампаним плочама.

Али, сада о исповести.

Са својих седам година Саша уопште није имао због чега да се каје. Био је заиста анђео у телу. Али његово детињство се поклопио с периодом мог религиозног неофитства, па је ипак морао да се каје… Јер без причешћа мој дечкић није могао да живи, а исповест је код нас – авај! – све до сада, неписана пропусница за причешће. Познати манастирски духовник је саветовао да не мучимо дечака сваке недеље и од тада се дечак мучио једном месечно. А муке су биле двоструке: није схватао, зашто он више не може да прима Христа на свакој Литургији. А гледати како се други причешћују, само гледати – за њега је значило бити одбаченим. И главна мука – исповест. Вече пред литургију је раздирао своју као дан светлу душу неким имагинарним греховима, плакао, заспао би тек далеко у поноћ, сав у сузама, над отвореном молитвеником. То је била стихија коју нисам могла да зауставим. Било је немогуће одвући му пажњу на нешто друго. О страшној предстојећој исповести он би почимао да размишља недељу дана пре. Бојао се да поједе додатни комад хране – можда је грех. Плашио се да узме гусеницу у руке – може јој бити непријатно, грех. …А онда ноћ у сузама, онда пар сати у реду за исповест (у манастирима је то тако), и два минута пред свештеником – скрштених руку, с погледом упереним у под… Један добар свештеник ми је тада рекао: „А где је детињство? Где је непосредност? Не видим присуство Бога у њему!“.

Нека ова моја прича о Саши буде моја јавно исповест, као у апостолска времена. Ја сам заиста глупача. А отрезнио ме је протојереј Димитриј Смирнов преко ТВ-а. Рекао је за родитеље попут мене: „Идиоти! Да, некој деци је и са 10 година рано кајати се, а они их силоом вуку на исповест!“.

Али, већ је било касно, у души мог сина се уселио џиновски страх. Прво, страх од исповести, а онда страх од Бога. Не знам чиме се још може тако упропастити детињство?

Након што сам коначно схватила шта се догађа, често сам говорила свом сину да ми, хришћани, немамо чега да се плашимо у овом животу, уопште ничега, чак ни смрти. На крају крајева, Он нас воли, значи – само треба да увек будемо са Њим, не одрећи га се…

Али дошле су те језиве године када је Саша пунио дванаест. Хормонска експлозија код дечака бива нагла и драматична. Код Саше се све то обрнило тако да је у то време доживео прву психозу. „Шизофрена психоза параноидног типа на религиозној основи“, тако је формулисао психијатар. Страх одбачености од Бога. И сваке секунде стотине, хиљаде, милиони потврда те одбачености. Не сме  стати ногом на снег, јер пахуљице имају такву структуру, састоје се од много крстића, и како да гази светињу… Не може да пије воду, јер је гутљај пљување у супротном правцу, и то може бити у правцу неког храма. Не може да веже пертле на ципелама јер ће морати да се наклони, а можда комшија иза зида има код себе неки паганског идола, и испашће да се он клања идолу… Могао је да заспе само уз помоћ таблета за спавање, сав је био напет и у сну би мрмљао: „Мама, нисам се одрекао?..“.

Тако је прошло неколико година. Морали смо га исписати из школе. Таблете за смирење су га умртвљавале, али су слабо помогле. Сваке секунде сам сам у то време разговарала са сином. Сваке секунде, ако није спавао. Нисам могла да једем, да идем у тоалет, да оперем главу без тих разговора о одрицању. Ако сам ишла у продавницу, журећи успут разговарала сам са својим сином преко телефона, да би чуо да ме није згазило ауто, као казна за његово одрицање. Неколико пута сам га хватала и скидала са прозора, јер је схватио, да је боље одмах отићи у пакао припремљен самоубицама, него ли да цео живот трпи ове муке…

Причала сам, причала и причала. О љубави Божијој. О светим оцима. Цитирала Антонија Сурожског и Серафима Саровског, читала Јеванђеље… Моја млађа деца, која су била присутна, добила су уз мене тада одлично теолошко образовање.

Да будем тачнија – читала сам му и Стругатског, и Буличева, и тамо неку фантастику, гледала сам с њим емисије о „уметној интелигенцији“, филм „Матрицу“, ратне филмове… Купили смо четири мачића и великог пса… Али нисам успела да му одвратим пажњу.

У то време већ нисмо ишли по манастирима, поново сам почела да носи фармерке, неофитска магла се развејала као тамни облак, али смо, без разног, наставили да идемо на исповест. Православни психотерапеут, познати у целој земљи, рекао ми је да дете пати због греха родитеља. А свештеници… Свештеници су саветовали разне ствари. И да не иде у храм, саветовали су. Боље је, кажу, да оде у шуму – на дрвеће да се пење, с веверицама да се игра, да живе као обичан дечак (лако је рећи!). И да оде у манастир заувек, саветовали су (још лакше!).

Бог нам је послао младог пастира Алексија који је по образовању лекар. Заповедио је Саши да једе више слатког, буквално да једе чоколаду у Великом посту (његов метаболизмом је тражио!), чешће  да се причешћује и да уопште не иде на исповест. Спаси Господе оца Алексија…

Страшне године су сада иза нас. Саши су у глави хиљаде идеја и формула. Иза нас је и школа, спрема се на факултет. Поново је научио да се смеје, пише рачунарске програме и роман из жанра фантастике. Има девојку… Иде у храм као и пре. Понекад се и исповеда – када осети потребу. Све ово заједно је чудо Божије о коме би требал да ћутим и ником да не говорим… Али ја сам вам испричала, јер знам колико је још таквих мајки-неофитки каква сам ја била.

И још зато, што је у нашој Цркви и даље уобичајено исповедати децу од седам година. И зато што је и даље у нашем сазнању исповест – пропусница за причешће. Међутим, то је друга обимна тема за разговор. Разговор о лицемерју, на које сами навикавамо децу – од седам година.

У закључку желим да цитирам „Документ о учешћу верника у Евхаристији“, коју је наша Црква усвојила у фебруару 2015. године:

„Прва исповест пред причешће, према 18. правилу Тимотеја Александријског, врши се достизањем старости од десет година, али у традицији Руске Православне Цркве, прва исповест се обично обавља у доби од седам година. Притом, узраст када ће се дете први пут исповедити, као и учесталост исповедања, за дете узраста од 7 до 10 година, уз причешће сваке недеље, треба да одреде заједно духовник и родитељи, узимајући у обзир индивидуалне карактеристике развоја детета и његовог разумевања црквеног живота“.

Веома је важно да тако званично Руска Православна црква признаје индивидуалност наше деце. Способност чоека на покајање се не укључује једним кликом на седми рођендан…

И још. Исповест је разговор с Богом. Који воли. И којега волиш. Волиш толико, да не желиш да твој грех стоји између Њега и тебе. Зато се човек исповеда…

…На Царске двери су поставили свећу, свештеник је изашао пред децу, они стали тихо у ред. Моја ћерка Каћа подиже очи к мени:

– Мама, чини ми се да нисам грешила… Не знам шта да  кажем свештенику…

– А ти му реци то што и мени, тебе Бог свакако воли…

poznajsebe.wordpress.com