Не изгубити топлину људске комуникације са тинејџером је најважнија ствар

– Оче Димитрије, зашто је понекад тако тешко комуницирати са децом која су ушла у адолесценцију?

– Постоји много разлога за то, али мислим да је најважнији од њих овај: деца у овом узрасту желе сама да пронађу одговоре на сва питања. Ово им је веома важно. Сваки ауторитет у овом тренутку је доведен у питање.

По мом мишљењу, све се своди на питање људске слободе – основе верског и црквеног живота. Слобода је нешто што нам нико не може одузети. Чак се ни Бог не усуђује да упадне на територију људске слободе.

И управо у адолесценцији особа прво покушава да дође до онога што је навикла да чује од детињства, али перципира само споља. Али када сами желите да дођете до спознаје истине, долази време ризика. Деца често постају екстремна у својим пресудама и почињу да одбацују претходне ауторитете.

– А и они почињу да буду груби и свађају се, и то најчешће ниоткуда.

– Деца у овом узрасту почињу да буду груба и да се свађају управо зато што свако морално учење доживљавају као задирање у њихову слободу. Њихова агресија настаје јер не знају другачије да је објасне. Они сами сада желе да својим личним искуством, макар и мучним и тешким, дођу до сопственог суда, рођени у трудовима и мукама. Укључујући и божанске, узвишене концепте, ствари и принципе.

– Шта би, по вашем мишљењу, требало учинити да погоршање комуникације буде мање болно? Да би било мање безобразлука и неповерења код тинејџера?

„Ја, покушавајући да инсистирам и тражим, попут оца, испуњавање обавеза и правила понашања од своје ћерке, одједном сам открио да дође тренутак када ништа друго не функционише и у вашој строгости и моралу више нема смисла. Дошло је време када треба да поступите као птица када пушта своје пиле из гнезда. Ово је веома ризичан тренутак, али нема другог начина. Тако старија деца уче да лете.

У неком тренутку морате да се повучете и уступите место слободи о којој говоримо. Молите се више, покушајте више на једноставан, људски начин да подржите своје дете тинејџерке. У доброј људској комуникацији, лакше му је пренети оно што је вама важно.

У извесном смислу, сада морамо да научимо да равноправно комуницирамо са нашим дететом. Можете наставити да инсистирате на улози ментора, ментора или учитеља (на шта ви као отац, изгледа, имате пуно право), али то више не функционише. И, како је рекао старац Пајсиј Свјатогорец, у једном тренутку треба дати шрафцигер директно у руке Божије, да би сам Господ „затегнуо“ оно што се олабавило. Требало би да има више поверења у Бога. Зато што смо често превише арогантни, чак и у својој тобожњој побожности.

Наравно, морамо наставити да разговарамо са дететом и не престајемо да покушавамо да га уразумимо, али мора бити више поверења у Бога.

– Иначе, у параболи о блудном сину, отац му је, пре него што је пустио сина, дао са собом све што му је требало и сам га опремио.

– Да, нисам га задржао, „везао га лисицама за радијатор“. Али ово је такође био велики ризик за мог оца и разлог за његову бол у срцу. Али пустио је сина управо да би се касније сам вратио. То је тајна људске слободе, нешто без чега не може постојати православна вера и жива људска комуникација са Богом.

– Још један обрт на ову тему: често деца која су одрасла у црквеним породицама престају да иду у цркву. По Вашем мишљењу, шта се овде може учинити или би требало раније да се смањи ризик од такве неге?

– Заиста, и ово је време таквог ризика: деца често излазе из цркве и престају да иду у цркву. Али то се дешава и зато што они морају да проживе своје искуство. Већ смо споменули како птице уче да лете. У овом тренутку треба да појачамо молитву за дете. И мора постојати поверење у Бога, јер Бог никада неће отићи ако Му заиста верујемо.

Старац Пајсије је рекао: ако си покушао да одгајаш дете у вери православној, ако му свим срцем унесеш у душу појмове Закона Божијег и заповести Божијих, о Божанској истини, онда, верујте ми, Господ неће напусти своју децу. Урадили сте оно што је зависило од вас и тада почиње простор и време испољавања људске слободе. Сама особа пре или касније мора почети да доноси одлуке и сноси одговорност. До извесног времена родитељи сносе одговорност. Али долази време када већина одговорности прелази на саму особу.

А овај део наше слободе је уједно и део наше личне одговорности пред Богом.

– Како бисте дефинисали године у којима на човека пада већа одговорност ? Колико година треба да има - 13, 15, 17?

– Сви људи су веома различити. Понекад је са 12-13 година већ успешна особа. Навешћу пример из категорије оних на којима смо одгајани. Током Великог отаџбинског рата, Ваља Котик или Володја Дубињин су још били деца и које су акције починили! У шта су свесно ишли и какву су мудрост, храброст и зрелост показали! А сада можете видети тридесетогодишњаке и још старије како се детињасто свађају.

Стога је тешко рећи у ком узрасту особа постаје бар делимично самостална. Обично се то дешава у адолесценцији, релативно говорећи - од 13 до 17 година. Чини ми се да је у овом тренутку најважније да се не изгуби топлина људске комуникације са децом.

– Да ли је вредно ограничити комуникацију тинејџера на Интернету? Да ли је интернет са својом неограниченошћу и неконтролисаношћу информација зло или не?

– Не слажем се да је интернет као такав зло. Даћу вам једноставан пример да буде јасно о чему говорим. Озбиљно сам се заинтересовао за читање негде средином 1980-их. Отишао сам у библиотеку, наручио књигу, а понекад су ми рекли да ову књигу још треба однети у књижару, па „врати се сутра“. Или да из неког разлога ова књига једноставно не постоји. Сада на Интернету могу да нађем сваку корисну и добру, тачну информацију: за богослужење, беседе, читање светих отаца. На пример, читам о Светом Јовану Дамаскину на интернету, отварам слике на којима су приказана места где је живео... Када и где је ово могло да се деси? За нашу генерацију ово је једноставно луксуз.

Питање је како то искористити. Заиста, наша деца врло често имају погрешан став према Интернету и његовим могућностима.

– Али многи тинејџери данас једноставно не могу бити натерани да узму књигу, а на интернету не читају књиге, већ се само дописују на друштвеним мрежама или гледају „цртане“...

– Управо о томе треба да говоримо: не о Интернету, већ о нашој деци, којој је усађен погрешан однос према Интернету, тако да не знају да правилно користе информације, а немају унутрашње духовно или морално језгро. Појављује се клип размишљање, које не може дубоко ући ни у шта.

Неопходно је деци објаснити ове опасности, колико је то могуће, да би се утицало на жељу детета да се нађе у овом свету.

– Дакле, да ли и даље мислите да деца треба да ограниче време коришћења интернета и геџета? Релативно говорећи, не више од сат времена дневно?

– Чини ми се, да, то је тачно. Али, опет, различите породице, друга деца, другачије околности. Овде је немогуће извести једно правило. Ако је дете нешто страствено, на пример, дизајнира неку врсту опреме и потребне су му информације за своју креативност, или пише неки истраживачки рад, зашто бисмо га веома стриктно ограничавали? Ако зна да користи алат, нека ради. А ако само убија време на интернету, онда је, наравно, боље да га ограничите пре него што дође доба када ваше забране више не важе.

Дозволите ми да сумирам наш кратак разговор. Чини ми се да је најважније молити се за своје најмилије и не губити живу људску комуникацију. Уз Божију помоћ можете све преживети, издржати, наћи заједнички језик, разумети се, помоћи једни другима, подржати једни друге. Али ако ти, поступајући по свим правилима, изгубиш ову топлину општења, онда ће сва твоја исправност остати код тебе и ти, као фарисеј, никоме нећеш помоћи у томе. Ево шта треба да запамтите.

pravoslavie-ru